Malo je i naš 1Jasmina Lukač

Što je zanimljivo, nikakvog razumevanja, baš u onim krugovima za koje se pre deset godina smatralo da su i te kako uticali na izbor Irineja za „žutog“ patrijarha, prihvatljivog tadašnjem predsedniku Borisu Tadiću i Demokratskoj stranci.

Tako da i to što se sada očekuje izbor „naprednog“ patrijarha, odnosno nekog od crkvenih vladika koji su naklonjeni sadašnjem predsedniku Srbije i grupi kojom je okružen, kroz izvesno vreme možda neće značiti ništa za poziciju te sadašnje vladajuće grupe i njenog lidera Vučića.

Podrška Crkve je nešto bez čega se ne može dobiti glasačka većina niti vlast u Srbiji, a videli smo ni u Crnoj Gori, u slučaju izbijanja otvorenog neprijateljstva prošlog decembra, okončanog pobedom opozicije na parlamentarnim izborima.

Sahrane patrijarha Irineja i mitropolita Amfilohija u razmaku kraćem od mesec dana pokazale su značajne političke razlike.

U Crnoj Gori je Crkva ideološki jača, ali u Srbiji je zahvaljujući sprezi sa državnih vrhom modernija, i ako se tako može reći, efikasnija.

Medijska mašinerija vladajuće Srpske napredne stranke upregla se da događaju kakav je sahrana patrijarha da na veličini, značaju i propraćenosti, ali onako kako je nabaždarena – na izopštavajući način.

Da bi se proizvela podrška toj mašini neophodni su neprijatelji.

To znači da je odavanje počasti patrijarhu i Crkvi, prikazivano tim snažnije što se jače „gazila“ liberalna nevernička tobožnja elita koja veru i vernike stvarno ili navodno prezire zbog zatucanosti.

Sahrana Irineja je, kako primećuju posmatrači, imala državni karakter, više nego verski.

Nije bilo kao u Podgorici na Amfilohijevoj sahrani meteža, haosa, i teških prizora kao iz romana Dostojevskog (da li je sreća celog sveta vredna suza jednog deteta) sa devojčicom pored mrtvačkog odra.

Mere protiv korone su donekle poštovane, neko rastojanje je držano, a i pojedini sveštenici su nosili i zaštitne maske na licu.

To su sve znaci da u Crkvi sledi smena generacija i da novi ljudi koji prirodnim sledom dolaze jednostavno nisu takvog psihičkog sklopa da bi uvek bezrezervno mogli da podrže državu, odnosno političara na vlasti, samo zato što on tu podršku ište.

Za Vučića i SNS zato sledi period neizvesnosti u kome se otpor njihovoj vladavini može pojaviti tamo odakle su najranjiviji.

Baš tako kao što se pre par godina suprotstavio iguman Visokih Dečana Sava Janjić najavi dogovora o podeli Kosova.

Monah Janjić takođe kao i predsednik Vučić ume da koristi Instagram i druge društvene mreže.

Tim više se taj otpor može javiti baš zato što Crkva deluje potpuno podređeno i prepušteno Vučićevim i odlukama njegovog medijskog štaba.

U prvom redu pored odra patrijarha nije bilo baš nikog iz opozicije, a zaista bi bio red da se barem neko van vlasti i njenih zvanica tamo pojavio, pre svih baš Boris Tadić, ili bilo ko iz vrha nekadašnje DS.

Što se više teži i radi na izopštavanju opozicije, i na prikazivanju državnog, crkvenog, partijskog, svesrpskog i uopšte jedinstva pod Vučićevom kapom, to je veći i jači odjek imati i pojava blagih pukotina i tragova otpora.

Kao u filmu „Južni vetar“ kad Dragan Bjelogrlić kaže da je „ovo malo i naš grad“, tako i onaj ko bude rekao „malo je i naš patrijarh i naša Crkva“, uspeće, ili će bar imati velike šanse da uspe, da političku situaciju okrene u svoju korist.