Opčinjenost 1Foto: Luca Marziale / Danas

Jedini način da Vučić posle deset godina vladavine dobije još jedan predsednički mandat jeste održavanje opčinjenosti javnog mnjenja da je on možda loš, ali su opozicionari nedvosmisleno mnogo gori.

Udarnički se radi na održavanju te opčinjenosti, tu nema pošteđenih niti će ih biti.

Pravilo je samo jedno – ili ste za Vučića (lično njega), ili ste protiv.

Sve ostalo je dozvoljeno, pa i da se pokaže papir, recimo naslovna strana Danasa na kojoj piše jedno, a „pročita“ nešto drugo.

Na primer, nije dovoljno reći da je uređivačka politika protiv režima, mora da se priča da urednici lično mrze Vučića, ili im je zadato da ga mrze.

Nameće se mržnja kao iracionalni motiv za pisanje, uz potkupljenost – „rad“ za gazde, da slučajno gledalac ne pokuša da preispituje razumno to što tu piše.

Crno na belo na papiru, samo se odbaci i zanemari u ime mržnje i zavođenja javnosti – važno je da predsednika volite i time ste bolji ljudi od „mrzitelja“.

Ukoliko Vučić dobije još jedan mandat na predstojećim izborima, možemo biti sigurni u jedno – menjaće se izborni i drugi zakoni, da bi se njegovom režimu dao formalni okvir.

Imaćemo nesmenjivog vladara i u pravnom smislu, bilo da se ukine ograničenje izbora na dva mandata, ili to reši na neki drugi način.

Šetanju po nivoima vlasti, već je pribegavao Slobodan Milošević sa srpskog na jugoslovenski, delom i zbog geopolitičkih razloga.

Vučić se već „selio“ s pozicije PPV na premijersku, pa na predsedničku, i tu će se zadržati sve dok mu se bude moglo. Možda se i vrati da bude premijer umesto „drage Ane“, a možda nađe i drugo kreativno rešenje.

Uglavnom, umesto demokratske smene i silaska s vlasti, on će nuditi promene svog vlastodržačkog lika.

I to uz prateće spektakle, možda pomalo smešene, ali istovremeno i šekspirovski tragične. Uživo tako nešto već gledamo, na primeru Mila Đukanovića i žilavog nasleđa njegove prozapadne meke diktature.

Vučiću su dosad i spoljne i unutrašnje okolnosti išle na ruku, i to je ono što naizgled daje čvrstinu njegovom režimu. Uz to, liberalna javnost mu se uporno suprotstavlja na pogrešan način.

Na primer, ulagana je ozbiljna energija u raspravu da li iza protesta stoji ruski faktor onda kada su u decembru 2018. provalile demonstracije Stop krvavim košuljama.

A Vučić je upravo učvrstio svoju tada poljuljanu poziciju, zahvaljujući Putinu, koji mu je došao 17. januara 2019. i pristalicama SNS-a okupljenima ispred Svetog Save rekao samo dve reči „spasiba za družbu“.

Samo jaki šokovi mogu da prodrmaju opčinjenost, ne pomažu tu puki pozivi na razum, pravdu ili istinu.

Uostalom, pogledajte Ivana Radovanovića kad piše o „njihovim“, to jest opozicionim medijima i Danasu. Na način metaforički rečeno kao kad bi makro sudio o kršenju pravila u ženskoj verskoj školi.

Šokovi, poput tih koji tiču stradanja slabih i nevinih, mučenih od strane onih koji su uz režim, bilo da su njegovi pripadnici ili klijenti.

Na primer, na Kosovu su odlasku sa vlasti ratne koalicije prethodili protesti zbog silovanja mlade devojke iz Glogovca, koje su počinili nastavnik i policajac.

Sve što radi Marinika Tepić, sve što je pre nje učinila Marija Lukić, zatim glumice koje su sada progovorile o onima koji su morali da se vladaju časno prema njima, a ne da ih zlostavljaju, sve to može biti uvod u kraj opčinjenosti (Đukanovićev režim je pregurao doduše i to – slučaj Moldavke S.Č. pre mnogo godina, ali uz velike ustupke) i u to da se Vučićev režim i narod Srbije zaista pogledaju oči u oči.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.