Opozicija nije još spremna

Najavljene su „slobodne zone“, to je drugo ime za političke predstave radi predstava, čiji je jedini cilj da se zadrži pažnja opozicione javnosti. I da se donekle ublaži njeno razočarenje.

Pojedini u SZS procenjuju da još uvek nisu dovoljno snažni, poneki da ne mogu da preuzmu vlast bez sopstvene stranke. Zatim da još nije pravo vreme, pravo vreme biće u proleće 2020. kad su parlamentarni i lokalni izbori, ili da je pravi trenutak samo taj u kome će Vučić izgubiti podršku zbog rešenja za Kosovo. Zatim, da su se demonstranti ipak umorili, da idu uskršnji i prvomajski praznici, da će Vučić za Đurđevdan svakako dati sednicu parlamenta o Kosovu i vratiti deo opozicije u klupe da raspravlja o tome…

Najzad, vidno je i da je Vučić iznutra pridobio neke „saveznike“ koji su se tiho povukli iz ove grupacije, te da ovakvo udruživanje nije dala željeni rejting i da se mora tragati za drugim političkim sastavom koji neće imati ta ograničenja. Primetno, svi u SZS, kao što reče Vuk Jeremić, imaju plan B, što znači svoju listu sa kojom bi mogli na izbore. Narodna stranka samostalno, reujedinjeni Tadić, Lutovac i Zelenović, ako budu morali, Đilas sa upravo proglašenom Strankom slobode i pravde…

Ali, najzanimljivije od svih tih razloga i tumačenja je koliko su bili blizu, uprkos pogrešnim metama. Pogrešnim, jer ne morate biti izraelski konsultant Asin Ejsif, da biste uvideli da ruganje podršci vlasti zbog „sendviča“ može biti politika samo onima koji žive u svili i kadifi Beograda na vodi, što je sada srca kruga „dvojke“. Sendvič, to je u društvenoj svesti ogromne većine koja čuva društveno sećanje na ratnu bedu i glad samo „kora hleba“ – savetnici Vučićevih kampanja mogu ne jedan nego seriju spotova da snime o tome.

Uprkos svim takvim dubinskih promašajima, da je Vučić mogao pasti jasno je mogao da vidi svako ko je bio na njegovom mitingu „Budućnost Srbije“ 19. aprila. Jer, ljudi su počeli da se razilaze dok im je predsednik još govorio, valjda da bi našli autobus kojim su došli. Ako ste malo bili sa njima tada, ili 17. januara kada su dovezeni zbog Putina, mogli ste videti da su u istom raspoloženju – oni odrađuju dužnost. Nema tu ni toga „jedan narod, jedan vođa“, jer ne postoji pozitivna emocija između naroda i vođe, ta je ljubav bila za Tomislava Nikolića.

Zato što tu i nema ljubavi, zato je Vučić tako učestalo pominje. Bilo je potrebna samo jedna subverzivna akcija, samo pridobijanje jednog autobusa, da su ljudi izašli i rekli da neće da idu i da opozicija to okači na društvene mreže, pa da se pokrene otkazivanje poslušnosti. Bili su neverovatno blizu, i ako oni u SZS kojim slučajem toga nisu svesni, u SNS ima mnogih koji jesu. Da li to znači da će sledeći put biti lakše ili teže? Nemoguće je reći.