Pola slike 1

I mašina radi uspešno, ocenjuje Bogosavljević potkrepljujući to brojem – Vučićeva podrška je nepoljuljano iznad 50 odsto. Nepoljuljana ničim što uradi opozicija, koja ne uspeva da vlašću nezadovoljne ljude veže za sebe.

Koliko dobro radi ta Vučićeva mašina, vidi se i po izvesnom zadovoljstvu sa kojim Bogosavljević objašnjava kako svaki opozicioni projekat, Savez za Srbiju, Ujedinjena DS, imaju najveću podršku u trenutku kad se pojave.

Nakon toga u dejstvo je li, stupa medijski tim predsednika Srbije, i povezani mediji za pravljenje opšteg raspoloženja (tabloidi, televizije, društvene mreže) i od opozicionog rejtinga, ostanu samo žalosnici ostaci, manji i od 10 odsto.

Bogosavljević to ne tumači tako, već mudro usmerava na dublje poznavaoce političke scene. A u Srbiji, po tradiciji naroda koji je dugo živeo pod stranom vlašću, najveći politički influenser je pripovedač, preobučeni pisac istoričar koji bi trebalo da kazuje o prošlim ratovima i budućoj slobodi.

Iz ugleda opozicije gledano, sadašnji glavni pisac influenser još bezveznije piše i od Dobrice Ćosića, što je izgledalo i izgleda fizički nemoguće. Jer, pokojni Ćosić je pisao o opštem i kolektivnom žrtvovanju zarad slobode, žaleći valjda što nije veliki ruski pisac.

Ovaj naš sadašnji traži izričito samožrtvovanje od jedne grupe prosvećenih, i to opozicionara, čistih u duši kao nosioci prstena Hobita kod Tolkina.

Ne shvatajući sasvim zlonamerno da je koncept predstavničke demokratije da postoje najmanje dve grupe koje se bore baš za vlast i žude baš za njom kao takvom i da iz njihove borbe i balansa, nastaje koliko toliko slobodno društvo, naš influenser gorko žali što nije postao francuski pisac.

Jer, francuski je jezik revolucije, kad prosvećeni uzimaju oružje i pravdu u svoje ruke.

Samo za to nije kriv on sam naravno, što nije naučio da piše na francuskom kao Mišel Uelbek, nego siroti Vuk Karadžić, koji je napravio pogrešnu reformu jezika, ne uzimajući jezički sklop plemstva. Budući da mi plemstvo u vreme razvoja pismenosti nismo ni imali, već age i begove u tom svojstvu, Karadžić je morao da pribegne nečemu sličnom što je uradio Šekspir učinivši engleski univerzalnim jezikom sveta – da ga pojednostavi.

I tako potpomognut glavnim pripovedačem i njegovim stalnim pripovedanjem o čekanju na grupu nesalomivih i čistih u duši, koji nisu samo protiv Vučića nego i protiv Mordora, Srđan Bogosavljević nam zaodeva u naučno objašnjenje glavni tok javnog mnjenja.

Pružajući nam uvid u samo polovinu slike, lepšu po vlast, Bogosavljević nam otkriva i koje su to teme na kojima je Vučić potpuno siguran – Kosovo, EU, Rusija, i – to više nije zaposlenost, već kolike su plate. To će biti nametnute i poželjne teme predstojećih izbora, sve one o kojima Vučić šalje poruke na svim Pinkovim kanalima, preko TV Prva i drugim, na terenskim skupovima Budućnost Srbije.

Tema kriminala i korupcije u državi ne postoji, ona je u ovoj istraživačkoj slici zamračena i namenjena samo naručiocima istraživanjima i zainteresovanima koji su u stanju da plate. I da vide koliko je cela slika krhka i koliko lako može da se struni, na najveću štetu onih koji upravo iskreno i čista srca veruju pripovedaču influenseru.