I to bilo da je taj neko partija, pojedinac ili većinsko stanovništvo Srbije. Iz te svoje precizno odmerene procene koja daje pravilnu dozu ponižavanja, predsednik Vučić crpi politički kapacitet. Poniženost je teško osećanje, ali kada se jednom uđe u naviku da se podnosi, lako ubija sva druga – posebno hrabrost i volju za promenom.

Zamislimo kako je samo predsednik Vučić mesecima puštao gradskog menadžera Gorana Vesića da se promoviše po televizijama, da u potaji kreira, finansira i vodi najmanje deset izbornih kampanja od 24 učesnika beogradskih izbora, da replicira Draganu Đilasu, da maše papirima i podacima… Zamislimo koliko su svi ovlašćeni ali i neautorizovani politički izvori mesecima ubeđeno došaptavali medijima da je Vesić gradonačelnik Beograda, da to što je duboko kompromitovan nema veze, on je operativac kome se može verovati. I još, uverljivosti radi, da ako hirurg Zoran Radojičić bude gradonačelnik, Vesić sigurno prelazi u Vladu, uzimajući neki kapitalni resor.

Zamislimo, koliko je to bilo isto kao pre godinu i po, kada su isti izvori ubeđeno tvrdili da je Tomislav Nikolić kandidat za predsednika Srbije. Kada ga je uverljivosti radi, Vučić vodio i u Brisel, u svojstvu budućeg kandidata za predsednika Srbije. I zamislimo još, kako je sada, kao što je i Tomislavu Nikoliću tada, Aleksandar Vučić pokazao Goranu Vesiću rezultate ispitivanja javnog mnjenja. I kako po tim rezultatima Vesić uspešno diže Đilasa, a obara SNS. I to čak, iako Vučić nema ništa protiv da se njih dvojica kao ostaci „žutog ološ establišmenta“ rvu stvarajući kontrast njegovoj predsedničkoj aktivnosti koja onda deluje autentičnije naprednjačka.

Zamislimo da li se Vesićev izraz lica razlikovao od Nikolićevog kad mu je rečeno da ne može da pobedi u prvom predsedničkom krugu? Da li je ostao potpuno miran kada mu je rečeno i da treba da pripremi situaciju da Radojičić ne kaže ili učini nešto pogrešno? Ili, se smejao naivnima na javnoj sceni koji tako lako gutaju i primenjuju i razrađuju sve priče, naročito o igrama moći, koje Vučićev marketinški štab čak i ne smišlja toliko koliko one same narastaju u neizvesnosti kojom se čekaju poniženja? Aleksandar Vučić je izgleda odlučio da ne ponizi svoju stranku u Beogradu. A SNS mu je, prema svim izveštajima sa terena, u stanju kontrolisanog haosa, što znači da u mnogim mestima u Srbiji nema jasno rukovodstvo, već čistu borbu suprotstavljenih interesnih struja. To je stanje kada svakom svašta pada na pamet, čak i osnivanje zasebnih odborničkih grupa sa imenom Tomislava Nikolića. A takve ideje u predstojećoj godini kosovske odluke mogu biti rizične. U godini dakle, kada ne treba komplikovati ni sa „kip lajt jelkom od 83.000 evra“, ni sa „24 stana u Bugarskoj“. Zato Srpskoj naprednoj stranci treba uliti nadu, pokazati joj da može da se regeneriše, i da nagrada za dosadašnja poniženja postoji, da nije tako daleko, da treba samo to podneti.