Predsednikova Skupština 1Foto: Luca Marziale / Danas

Predsednik Vučić je krenuo da pohodi Skupštinu u vreme kada je bojkot dela opozicije preostao kao jedini vidljivi problem po njegovu vlast.

Dakle, u proleće 2019. baš pošto su subotnje demonstracije posle zimskog uzleta uz pesmu „Linč, silovanje, nasilje“ o ružnom izveštavanju i nasilju protiv opozicije, potpuno splasle.

Lično prisustvo izabranog predsednika u Skupštini, kao nadoknada za manjak legitimiteta, učestalo je posle izbora 2020. kada je opet bojkot doveo do odsustva druge opozicije u skupštinskim klupama, sem poslanika nacionalnih manjina i samostalnog Vladana Glišića.

Ali, sem te nadoknade, predsednički nastupi u Skupštini su zaokruživanje mešanog (hibridnog) uređenja koje smo dobili prethodne decenije.

U tom uređenju nam se vodeći i najmoćniji političari (Vučić, Dačić, Brnabić…) obraćaju neposredno kao građanima, preskačući parlamentarizam kao suštinski prevaziđen, osim kao pozornicu za potvrđivanje vladavine.

Otprilike kao radio stanica na Internetu – tu je kao potvrda tehnološke dominacije.

Ipak, to što Vučić sve učestalije pohodi Skupštinu, bilo da priča sa onima iz opozicije koji to hoće o izbornim uslovima, bilo da govori o Kosovu, upućuje na zaključak, da će pristanak građana biti sve potrebniji.

Pristanak da on ostane predsednik (na izborima 2022.), da stavi potpis na neki dogovor o Kosovu, koji neće značiti izričito priznanje, ali može sve ostalo. A možda i pristanak vezan za prirodne energetske izvore Srbije.

O tome se građani ne mogu obavestiti iz Skupštine, ali ponešto im kaže Boris Tadić, u svojim medijskim nastupima, iako ga nije uvek lako slušati, jer u dve rečenice mora barem pet puta da ponovi zamenicu „ja“.

Ali, kako Tadić i dalje ume da potpuno sačuva uvažavanje za neistomišljenika, umesto vučićevskog da se protivnik rečima „uništi“, vredi čuti šta kaže.

Na primer, da mu je specijalni predstavnik Stejt departmenta Metju Palmer u njihovom nedavnom razgovoru rekao da se u Srbiji povodom dolaska kompanije Rio tinto za kopanje litijuma, nedovoljno čuju glasovi „obe strane“.

Dakle, i zagovornici dolaska i zagovornici nedolaska Rio tinta, iako je kompanija već prisutna od vremena Tadićeve vlasti.

Palmerovo interesovanja za Rio tinto u političkim razgovorima koje je imao tokom zvanične posete Beogradu, ukazuje na vrlo teško i opasno preklapanje tema budući da je on i američki izaslanik za pitanje Kosova.

Ne mora se o tom interesovanju biti uopšte posebno i privilegovano informisan. Dovoljno je pročitati diplomatski triler koji je napisao Palmer, pod nazivom „Američka misija“ i u izdanju Lagune.

U toj knjizi je na 430 strana vođena priča o svrgavanju diktature u Kongu iz ugla političkog savetnika u ambasadi SAD, ali je u suštini to priča o relativnoj mirnoj primopredaji prava na eksploataciju rude koltana i bakra između dve američke kompanije.

Jedne, koja sarađuje sa „korumpiranim“ delovima američke administracije uključujući i nadređenog glavnom junaku, zatim sa „genocidistima“ iz Ruande, diktatorom Konga i umešana je u zločine protiv ljudi, ali i protiv prirode.

I druge, koja „radi“ sa „poštenim“ krugovima u CIA, i preko njih i samim dobronamernim savetnikom, koji često reaguje kao humanitarni radnik.

Nova kompanija smenjuje prethodnu uz korektnu pomoć američkog državnog aparata, eksploatacija rude se nastavlja, ali ako je za utehu, jedno selo i njegovo prirodno okruženje budu spašeni od propasti.

Naravno, zahvaljujući savetnikovoj ljubavnoj priči sa poglavicom, devojkom školovanim inženjerom za kopanje rude.

Da li treba reći da kongoanski diktator u Palmerovoj „Američkoj misiji“ biva smenjen uz pomoć svojih pretorijanaca, ali bez krvoprolića i da beži na lokaciju gde je već izneo novac sa svojih švajcarskih računa?

Sasvim dobar zaplet za film i sasvim onespokojavajući kada je reč o Srbiji, Kosovu, litijumu…

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.