Šta je čovek u ratu

Kod nas se dogodio taj prvi talas, prethodnica velikih izbegličkih kriza i u Evropi, koje su usledile narednih decenija.

Ne treba se zavarati da smo postali srećno beznačajni i da opet ne može da pukne ovde.

Zato je svaka Vučićeva nagodba sa NATO, koja se prikazuje kao ustupak Kurtiju, u pogledu ličnih isprava za Srbe i Albance, dobra.

I dobar je taj pokušaj da nam se kupi vreme, čak i uz ucenjivačko sejanje straha od nove Oluje.

Kada smo 2003. prvi put posle Oluje otišli u Knin, sa bebom, Davor nas je prvo odvezao do policijske postaje.
Da se uredno prijavimo beba i ja, kao stranci, jer će nam na prelazu u Strmici tražiti prijavu kad se budemo vraćali.

Bili smo nervozni od vrućine, od neudobne vožnje u „jugiću“, tom užasu od auta kakav je samo SFRJ komunizam mogao da napravi.

U postaji su zidovi i vrata bili beli kao u domu zdravlja. Staloženi službenik je objasnio da popunim formular ponovo, pošto sam pisala na ćirilici.

Beba je gubila strpljenje i plakala kao da smo stvarno u domu zdravlja. Davor mi je, nimalo iznervirano, istrgnuo formular i popunio ga on.

Njega su pre toga proveravali dugo na granici. Unos njegovih ličnih podataka je trajao mnogo duže nego za nas dve.

Namerno nisam ponela svoj novinarski imenik. Ukoliko ga budu priveli, a pričalo se da svakog Srbina koji je bio vojno sposoban u vreme rata mogu da privedu, nameravala sam da zovem samo jetrvu Kninjanku da dođe po mene i dete.

Nisu ga priveli, ali meni jesu tražili prijavu na Strmici.

Službenik u postaji je i taj prvi put uljudno rekao – možete za malu dobit papire.

Sledećeg leta se scena ponovila, isti službenik, ista nervoza od puta i od vrućine, ista uljudna rečenica na kraju.

Ponovila se i sledećeg, pa i onog posle i tog kada smo došli sa detetom i sa drugom bebom.

Trebalo je popuniti formulare sada za nas tri strankinje.

Isti uljudni službenik je već ritualno pitao, zašto, gospodine, ne biste djeci napravili papire?

Davor je imao izraz, koji mislim steknu ljudi koji su bili neposredno u ratu u bilo kom svojstvu, kao učesnici, kao žrtve, kao posmatrači, kao sve to istovremeno.

A to znači, jednostavno nije bio tu. Popunjavao je te formulare za strance, i nije bio u toj sobi, već negde drugde, prosto izašao čovek, nema ga.

Izgleda da je i službenik to uvideo i sledećeg se leta obratio meni, gospođo, a zašto vi ne napravite djeci papire, trebaće vaša overena saglasnost, rodni list iz Srbije i predajte u sobi na kraju hodnika.

Koliko košta, pitala sam, na šta je on odmahnuo – samo ono što platite u Beogradu. Sledećeg leta za decu smo imali domovnice, a uskoro i putovnice i nismo prvo išli do policije, nego sam ja odlazila tek trećeg dana i sama popunjavala formular.

Sa olakšanjem, kao da je njima troma siguran prelazak preko neke bodljikave žice, svejedno što ja ostajem s druge strane.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.