Zaslepljenost

To je već postala teška sociologija, jer su to pojavni oblici nove globalne klase moćnika i uglednika (pisaca, glumaca, aktivista) koji tu klasu svojski opslužuju.

Tri su jake odlike te nove globalne klase – zaslepljenost, lažljivost i krivotvorenje – u osnovi prerada stvarnosti po svojoj „potrošačkoj“ meri. Cilj je sprečavanje svake promene odnosa društvene moći, pre svega kroz razdrobljenost. Izlomiti u komade svaki otpor i misao o tome – to je glavni proizvod te prerade.

I to je tako od primera Starog mosta u Beogradu do Kosova. Uzmimo prvo Kosovo. Opoziciji se spočitava da hoće da obori Vučića na izdaji Kosova, a Vučiću da ima sumanuti plan o podeli, navlačeći druge da učestvuju u toj igri. Ni jedno ni drugo nije tačno, ako se samo pogleda običan redosled prethodnih događaja.

Zagovornici dve kolone u opoziciji, od kojih Vučića ruši ta bezgrešna proevropska, ako dosad nisu, na primeru Severne Makedonije, morali su da se uvere u ono što Vučić već godinama zna. A, to je da očigledno nema proširenja EU na Balkan na način na koji su tamo ušle Slovenija i Hrvatska.

Ima samo članstva u NATO pod uslovom da se reše granični sporazumi kao što je morala sa Prištinom da reši i Podgorica. I kao što je moralo Skoplje sa Atinom. Da li Vučić hoće ili neće u NATO, nije čak uopšte ni pitanje njegove političke volje – prema svemu što dopire iz diplomatskih krugova, NATO neće Srbiju – još uvek.

I to je logično. Bratislav Gašić je potpisao u svojstvu ministra odbrane sporazum po kome NATO ima svu saradnju sa Srbijom, kao i da je reč o državi članici. A nema tog rizika da li će možda u nekom Avganistanu srpskom vojniku u glavi da pukne onaj strašni odjek iz Moravske doline kad je srušen most na Varvarinu i ubijeni civili, uključujući i dete.

I da uperi oružje tamo gde ne treba. Na članstvo u NATO Srbija će da sačeka dok stasa buduća generacija onih koji su bili isuviše mali da bi znali šta to znači kada je ta bomba fijuknula.

A sad Stari most – uz sve veličanje građanskog pojedinačnog aktivizma – šta je taj aktivizam uspeo da uradi za najbrojnije stanovnike Srbije, one nad kojima vlada i od čije pljačke se bogati klasa novih globalnih moćnika? Onih koji dolaze u Beograd da se školuju, leče ili da traže posao i koji hodaju kroz šut i ruševine, da bi došli do gradskog prevoza koji ne saobraća?

U prevozu u kome su nagurani i stanovnici prestonice koji nemaju i nikada neće imati tri hiljade dolara da plate kvadrat stana u Beogradu na vodi? Koji nikad neće imati da plate izlazak na reku i vazduh reke, i koji dišu izduvne gasove, prašinu i prljavštinu sa svih gradilišta nove klase?

Sa mostom na Adi, koji je Vučić u svojstvu opozicionara onoliko pljuvao, a opslužujući uglednici najavljivali ga kao uvod u to da će Đilas sigurno postati premijer DS-ove vlade, građani su imali neku evropsku šansu. To jest da budu evropska sirotinja. Sada, sa Starim mostom, jasno je da smo sirotinja latinoameričkog tipa – ogoljena kriminalna manjina kriminalno upravlja osirotelom i obeznanjenom većinom.

I niko nije srećan, svi se međusobno „ubijaju“, u bukvalnom ili prenosnom značenju. I svi žele da odu ili razmišljaju na taj način „odsustva“ iz stvarnosti, posebno oni koji i dalje guslaju o „vrednostima“ u dve kolone, ili čak o grupama „pravednika“ koji će gospodu iz nove klase, je li, juriti po ulicama, kao u vreme seljačkih buna ili pobuna robova.

I isto tako završiti.