Zašto Dijana? 1Jasmina Lukač

Deo medijske opozicione javnosti smatra da je došlo do misterioznog sukoba interesa što se dešava povremeno, a da je tačno saznanje kako i zašto ionako nebitno.

Vam medija, po Beogradu, se priča kako lider stranke i šef države Vučić ne kontroliše sve službe bezbednosti.

Zatim, da ljudi u vrhu vladajuće grupacije više nisu oni isti koji su 2012. došli na vlast, da ne samo što ih je moć promenila nego su i izgubili svaki dodir sa stvarnošću usled upotrebe „supstanci“.

Možda je ponešto od toga tačno, u prirodi je službi bezbednosti da da se pretvaraju da su pod kontrolom vladara, a da ustvari njihovi odmetnuti čelnici kontrolišu njega.

Kada je o „supstancama“ reč, u Srbiji i nije neophodan nekakav spid, dovoljno je i domaće vino, što bi se reklo srpski šardone.

Pravo pitanje zato nije ni ko, ni kako, već glasi „zašto baš sada“.

I tu je već lakše pratiti logiku zbivanja.

A to je da su pred nama najvažniji izbori – predsednički, koje je potrebno dobiti pre samog glasanja, a i pre same završnice kampanje.

Prvo ih je potrebno dobiti unutar same SNS i njenog biračkog tela, koje glasa za Vučića bilo iz ubeđenja ili iz drugih znanih razloga.

Da bi se ti izbori dobili unutar SNS-a, mora se znati ko je „častan“ i ko je zbog toga što je „častan“ u opasnosti, i prema kome se vrši nepravda.

Mora se bezrezervno opredeliti između Vučića i članova njegove porodice i razvlašćivanja ostalih, čak iako su ti ostali poput Nebojše Stefanovića i Dijane Hrkalović, do skoro važili za Vučićeve bliske saradnike.

Ne postoji bolji trenutak da se to razvrstavanje izvede – izbori su dovoljno daleko da bi se svi uzeli u pamet, u toku je uspešna vakcinacija, dakle pobeđuje se u borbi protiv korone, a borba za Kosovo se nastavlja sa novim izazovima u obliku Bajdena, Lajčaka i Kurtija…

Naravno, u izgledu je još veći biznis nego što je podizanje Beograda na vodi – a to je gradnja podzemne železnice i profiti koji idu uz taj budući metro.

Ali, podrška mora biti jednoglasna Vučiću i isto tako jednoglasno otkazana Stefanoviću, baš kao što se početkom 2017. desilo Tomislavu Nikoliću.

Da li će Vučiću poći za rukom da i ovoga puta pobedi, zavisi malo i od opozicija.

A opozicionari su ili odlučili da namerno proizvode besmislice da zavaraju i Vučića i javnost, ili im je previše dobro u sadašnjem poretku.

Besmislica je na primer da su „bojkotom dobili mandat građana“ (Ljuban Panić) ili ispovest na Fejsbuku Bojana Pajtića kako nije postao pregovarač u ime opozicije iako su ga pozvale „dve stranke“ Pokret slobodna Srbija i Narodna stranka.

Iako u sadašnjoj antivučićevskoj opoziciji skoro niko sam nije pravio stranku, nego ju je ili preuzeo promenom imena, ili se bori oko imena sa njenim isključenim članovima, neka osnova mora da se zna.

A to je da je po važećem zakonu samo stranka politička organizacija.

Građansko udruženje mogu osnovati tri punoletna člana jedne porodice, nazvati ga zvučno poput „Antirežimski masovni pokret – AMP“ i zahtevati pun društveni i politički tretman, kao razni KLJP, CLS… Ili Pokret slobodna Srbija koji čine otcepljeni članovi udruženja PSG.

Ako su već hteli ozbiljne zajedničke pregovarače, opozicionari bolje da su zamolili Borisa Tadića i Vojislava Koštunicu koji su dobijali izbore na svom imenu, i vodili prave stranke, da to budu.

Ili barem Gorana Svilanovića, koji je vodio GSS, a ne udruženje.