Ne treba da budete u nedoumici da nešto što se zove klasni sukob ne postoji u Srbiji i da je to prevaziđenost iz prošlih vekova, poput kočije recimo. To što kočiju i dalje neko ima, ne znači, je li, da se sada koristi kao prevozno sredstvo.
Klasni sukob pak nije kočija, on je točak. Promenio je svoje učesnike, to više nisu na jednoj strani industrijski radnici, a na drugoj fabrikanti, vlasnici industrije.
Ali, kao sudar stravične nejednakosti između onih koji žive od svog rada i znanja i onih koji se bogate izrabljujući ih, i dalje postoji. Življi je više nego ikad, kao što je svemoćnija nego ikad mašina privida koja provaliju klasnih razlike prikriva, maskirajući ih u društvene sukobe drugačijih oblika.
Kod nas u Srbiji ume na primer da se maskira u razdor između građana i naroda, odnosno između protivnika i podržavaoca Vučićeve vlasti. Na maskiranju tog razdora se udarnički radi.
Tako će vam na primer medijski konsultant i vlasnik preduzeća upisanog u slobodnoj poreskoj zoni Delavera, ako se u međuvremenu nije odjavio, Ivan Radovanović predstaviti kao sposoban novinar.
U „hugo bos“ majici će objasniti da su ovde na vlasti sposobni, pametni i popularni. I da je on uz njih zato što je mnogo čitao i mnogo zna, a ne zbog poslovnih kombinacija svog preduzeća.
Da drugi u opoziciji nisu čitali ni Hemingveja, a kamoli Vuka Draškovića, sa kojim je on pravio intervju sedeći svojevremeno na podu, u atmosferi dobre žurke. Ili nisu umeli da napišu tako dobar tekst o Vojislavu Šešelju kao on za davno specijalno izdanje Velike Srbije (partijsko glasilo radikala).
Zato što puno znaju i mogu, zato oni u vlasti tako lepo i žive i vladaju, a oni koji to nisu uspeli, jesu puki gubitnici i neznalice i slabići.
Ali, osim takvih samoopravdanja i samodopadanja vladajuća klasa i njene sluge nema ništa drugo da kaže o sebi.
Na Radovanovićevom primeru, on je pre 30 godina pišući za Vreme mogao da postane i dobar novinar. Sada ume samo da piše bajke, potrebne vladajućem establišmentu, da bi se lagano uspaljivao u sigurnom zagrljaju Vučićeve svevlasti.
Doduše, to su već napisane bajke kao ona Snežana i sedam patuljaka, a da biste to radili, niti treba da budete medijski konsultant, niti novinar, a još manje pisac. Svako dete može da se tako naruga, i da veruje ako žmuri da ga niko drugi ne vidi, i da kaže da je Đilas Plačko, a Jeremić sama Snežana. Radovanović naravno pripoveda iz pozicije princa koji preskače tabloidne bedeme urasle u ružino trnje, kako bi dotakao čitaoca koji je ionako već ubeđen da mu je sa Vučićem sigurnije u diktaturi, nego van zamka, sa patuljcima.
To je i cilj svake takve zle bajke, da oni koji imaju puno pravo da se pobune jer su izloženi nepravdi, budu naterani da veruju da su za ono što ih snalazi sami krivi.
Da ono što im se otima, nije njihovo. Da veruju konačno da je svaka promena volja viših sila. A ne njih samih.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
