Bagdadski čopor 1Foto: Nemanja Maraš

Brzo crtanje grafita u žargonu se zove „bombing“; u lepšem svetu, neko kreativan a lud lažno bi dojavio bombe, usmerio pažnju na ta mesta, za to vreme „napao“ neka potpuno druga i oslikao/ispisao nešto lepo i dobro, možda čak važno. To bi, dakako, i dalje bilo surovo zajebavanje sa živcima i strahovima ljudi, ali makar […]

Brzo crtanje grafita u žargonu se zove „bombing“; u lepšem svetu, neko kreativan a lud lažno bi dojavio bombe, usmerio pažnju na ta mesta, za to vreme „napao“ neka potpuno druga i oslikao/ispisao nešto lepo i dobro, možda čak važno.

To bi, dakako, i dalje bilo surovo zajebavanje sa živcima i strahovima ljudi, ali makar s vedrim epilogom. Međutim, dragi Kandide, ne živimo u tom svetu. Većina grafita u prestonici već mnogo godina su uveličane umrlice/zidni nadgrobni spomenici (slika pokojnika, godine rođenja i smrti, epitaf), mahom posvećeni mladim ljudima kojih više nema. Oni kojih, bar biološki gledano, još ima – bombarduju grad vodeći fasadni rat „heroj ili zločinac“. I, manje masovno, onaj „R ili D“ rat, „stop represiji/stop depresiji“. U samo malo lepšem svetu, neko mlađi ustao bi bar protiv muzičko-konzumentske pošasti i ovo prepravio u „stop trepresiji“, ali slabo to ide kad prsti atrofiraju od tik-toka, okle hvat za sprej. Za to vreme, prete nam one prave bombe, iz dana u dan. Tačnije, zasad imamo lažne pretnje pravim bombama. Negde drugde, bombe zaista padaju već tri meseca. Bombardovani smo sa svih strana vestima o bombama, i ta se reč zloslutno uselila u naš dnevni rečnik.

A najgore je što uvek otupimo na sadržaj koji se ponavlja.

Dok kucam kolumnu, na radiju ide reklama o popustima u nekom tržnom centru, u trenutku kad dojave o bombama pljušte. Ovolicno fali da kažu: „Nije tačno da cene lete u nebesa! Možda, doduše, odletite vi, al’ ko da propusti popuste!“ S druge strane, šta pa da rade trgovci u ovoj situaciji. Mušterije su uplašene, neprisutne ili evakuisane. Najbizarnije je, u stvari, što je većina više iziritirana nego isprepadana – mi pretnje uglavnom više registrujemo kao… pa, kao smetnje. Nešto nalik onom čuvenom klipu gde čiča daje izjavu za televiziju u trenutku kad auto sleće s puta i surva se na livadu, na šta čile kaže: „Ovo nas sad prekida.“

Mi smo ogulali i okoštali, mi živimo u zemlji gde čak ni za ovakvo ozbiljnu stvar kao što je višednevna pretnja bombama nemaš pojma je li stvarna ili nas zeza dokoni haker-klinac ili vlast fabrikuje frku ili su službe totalno nesposobne a opasnost prava. I tako dobiješ još jedno poglavlje domaće sluđenosti: dok roditelji strepe za decu u školama, neko kaže ovo me sad prekida da odem na popuste, dokle više, bre da ti teroristi misle ozbiljno, dosad bi negde puklo. Niko ne zna šta da misli, i onda naprosto – živimo. Pa kud, ehm, puklo. Daleko bilo.

O tome je i inače teško razmišljati, jer izgleda da je svako ko se ikad latio bombe tu napravu smatrao mirovnim rekvizitom. Valjda jedna od vrhunskih ironija nas kao vrste: reči, moć govora, to ponajpre služi da lažemo. Što sebe, što druge. Da pravimo ili izvrćemo smisao kako nam kad odgovara. Putin tvrdi da je u misiji oslobađanja, denacifikacije. Kad leže da spava, tako sebi objasni kolosalnu pogibiju zastrašujućeg broja ljudi. A onda bivši američki predsednik napravi lapsus, pa umesto Ukrajine spomene Irak. Mesto gde je pak njegova zemlja išla da oslobađa ili da denacinešto ili šta već.

Ima jedna odlična priča o dometima slobodarskih ideja moćnika i silnika: grafički roman „Bagdadski čopor“ maestralnog Brajana K. Voga. Potka je stvarna: prilikom američkog bombardovanja Bagdada, iz zoološkog vrta pobegao je čopor lavova (negde su se u vestima spominjala tri, negde četiri lava). Zatočene životinje tako su iznenada dobile slobodu. Da bi ih potom mecima pokosili američki vojnici. U stripu, jedan vojnik, stojeći nad ovim nedužnim žrtvama, konstatuje: „Sada su slobodni.“
Kad smo kod devete umetnosti, evo vam još jedne prigodne dosetke.

U jednoj od poznih epizoda kultnog Alana Forda, onamo gde je matori Bunker već jako retko autorski lucidan kao nekad, priča počinje zaključkom da je zavladala frenetična potreba za mirom – a u kadru se ljudi međusobno rešetaju i dižu u vazduh, dok svi skupa podvikuju: „Mir! Mir!“ Malo kasnije, neko pita kakav to mir vi omogućavate bombama, a bombaši kažu: „Pa onaj večni, naravno!“

Da, svet nije lepši, svet je taj koji jeste; stvoren da pucamo od jeda, što reče jedan od likova Volterovog „Kandida“. Ili bar da pucamo jedni na druge, dodao bi cinik. I još bi dometnuo da je svet takav oduvek i bio, te da je svako novo sablažnjavanje samo izliv patetike slabih duhova, nežnih cvetića i leptirića koji, otprilike, ništa ne kapiraju. Može se gledati i tako. Ipak, u ovaj vek smo ušli puni nade da smo neke stvari naučili.

Kako smo pametni, u sledeći nećemo ni ući.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.