Četiri Z 1Foto: Nemanja Maraš

Iako nedeljama pričamo o litijama i Prajdu, naelektrisanost u vazduhu sugeriše da nije dosadilo ni Bogu ni narodu. Za Boga, doduše, nisam siguran: biće da mu je jedno od ta dva duboko razočaravajuće, ako ne i ogavno, ali pošto su nebesa nema, tu smo da se do mile volje (a i nevolje) gložimo oko toga koje je.

Valja, otud, da dodatno izvijugamo vijuge nad tom podelom: naime, preti da je suštinska. Majka na sve podele. Ta priča nije samo ta priča, nego jezgro oko kojeg vaistinu gravitira sve ostalo što mislimo, što jesmo, i što mislimo da jesmo. Talas koji svašta čupa iz dubina i izbacuje na obalu, da se vidi i razume.

Tako se među plodovima našeg mrtvog mora – koje je, ako ništa, bar živnulo – našla i vaskrsla reč „licemerje“. Nešto se ovijeh dana primetno pričestila. U smislu postala česta, je li, ne u smislu pričestila se u crkvi i time legalizovala, ma kakvi.

Kako bilo, hajmo da se pozabavimo time okle sad ta bučna i žučna ideja da se nama ‘vako čovekolikima zapatilo nekakvo licemerje.

Da ne okolišam ko kiša oko Kragujevca i Gordana Čomić oko stava, evo šta mi je zapalo za oči čarne (a zbog čega ih zbilja, poput đevojke iz narodne pesme, kunem da ne bi gledale).

Ozbiljna logička greška: ovde se za licemerje nepravedno optužuju ljudi koji su zapravo potpuno dosledni.

„Uskraćuju prava i slobode, govore drugima da rade to u svoja 4 zida, dža-bu“ – pa govore, jes, ali čekajte: zar i sami po tom načelu ne žive?

O, žive, onoliko. Oni to s Prajdom smatraju sramotom, a „sakrij svoju sramotu“ nama je zaista velevrednost tradicionalne porodice.

Sakrij telesnu manu, sakrij porodično nasilje, sakrij slučajeve pedofilije u crkvi, sakrij preljubu, sakrij da ti se neko u kući kocka, drogira, pije, bije, sakrij duševne boli i ne idi lekaru da komša ne kaže da si lud, ostani u trulom braku da te se ne osudi što se razvodiš, sakrij da nemaš za leba, sakrij da nemaš Kosovo, sakrij da su te porodični prijatelji pipkali kad si bila/bio dete, sakrij da ti šef gura ruke pod suknju, sakrij šta si radio/radila da dobiješ posao, a nadasve šta radiš da ga zadržiš, sakrij silovanje, sakrij zlostavljanje, sakrij ratne zločine, sakrij one u miru, sakrij da zapravo glasaš za vlast, sakrij depresiju, sakrij represiju, sakrij da ti se porodica raspada i da ste jedni drugima stranci, i posebno sakrij da si porodičan čovek koji u kući potajno drži gej-porniće na video-kasetama a ide na litije, kao rođak jednog mog prijatelja. Sakrij sve. Sakrij se. U sebe, od sebe. Ako možeš. Ali od drugih se sakrij obavezno.

To će reći: nije naš sveti moto 4 S, ljudi dragi, nego 4 Z. Četiri zida. Prostor napolju služi da se pravimo normalni.

Stoga, je li licemerno ako smo licemerni dosledno?

To je najdoslednija doslednost koju uzgajamo, tako dosledna da traje do groba i u njega direkt tera, kroz celoživotnu nesreću kakvu i drugima preporučujemo. Zahtevamo. Naređujemo. „Biju koj’ neće“, i to bukvalno.

Patrijarh, zato, jasno označi ko je ovde zlo. I dometnu da se ne leči nasiljem. Mada je izvesni otac Branislav pre desetak godina probao i tako: lečio je zavisnike upravo batinanjem do krvi; jednog je na kraju i ubio, i tek mu se tad stalo na put.

To, ruku na srce, beše u vreme one vlasti; sad se pacifikovalo: sad jedan pop kuka što nema oružje, drugi kači odlikovanje Šešelju, istaknutom borcu za mir, a oni naši pastiri koji nisu takvi mahom su našli bogoutehu u ćutanju, da se očuva jedinstvo.

Jer zlo se leči zataškavanjem, skrivanjem, poricanjem. Okretanjem glave na drugu stranu, sve dok ti se vrat ne precvika. Zlo se leči postulatom uvaženog doktora Šapića: ukloni i ono malo rešenja, pa će nestati problem.

Ućutkajmo prisilno svakoga ko neće da učestvuje u našoj zaveri ćutanja, svakoga ko ne pristaje na naše „sakrij se“. Taj je nama nesumnjivo zlo, lepo naglasi Njegova svetost u besedi koja je inače imala za cilj poruku ljubavi.

Ljubav ipak ima granice, nećemo valjda voleti našu braću i sestre koji bi, ej bre zamisli, da budu ono što jesu van četiri zida, uprkos našem kolektivnom dogovoru da to niko ne radi.

Je li onda licemerna optužba da ti ljudi nekoga provociraju?

Nije, potpuno je tačna: svaki tračak istine ovde već nekoliko decenija dubinski provocira i svrbi.

Je li Boško Obradović licemeran kada kaže da se neće osećati odgovornim za nasilje, jer on čovek ne zagovara nasilje no samo diskriminaciju do srži?

Nije, potpuno je iskren: on je zaista sposoban da mirno zaspi s mišlju „lepo sam vam rekao da ostanete u 4 zida, eto vam sad“.

Neće nas valjda neka lezbopjederčad svojom iskrenošću i hrabrošću rastaviti od našeg ljubljenog samolažovstva i kukavičluka.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.