Čovek od reči

Ovu rečenicu Teofila Pančića pročitao sam na početku koncerta u Novom Sadu prošlog petka, kao lični oproštaj od čuvara pisane reči, kolosa koji je tako mnogo – i tako neumorno – pružao svima nama koji živimo u slovima.

Taj svet, iznutra beskrajan, spolja je bio armiran: arhitekte opšte situacije ovdašnje svojski su se potrudile da nas začaure u geto, da nas zatvore u štreberski rezervat gde ćemo, kao neki zloslutni gavrani, cepidlačiti spram zlaćanog doba i do mile volje jedni druge čitati i tešiti – a da do širih masa ne dopremo.

Međutim, čak i taj ograđeni prostor nije im davao mira, jer tuda je mirisala ona vlasti tako mrska aroma priznatosti i zasluženog autoriteta, pa je tako Vesić svojevremeno pečatao svoje misaone strugotine e da bi se, makar eto pisanjem, samoproglasio čovekom od reči.

Taj je atak industrija hartije nekako još i izdržala, ali sad kad je njegovo veličanstvo Sveprisut – isprovocirano sve glasnijim podsećanjem na svoju Ustavom zagarantovanu nebitnost – zapretilo da svoje danonoćno velebaljezganje još i ukoriči i objavi, poslovica da papir sve trpi ozbiljno je dovedena u pitanje.

„Spremam se da do Vidovdana napišem knjigu kako sam pobedio obojenu revoluciju“, rekoše prva usta Srbije, sada već ustaljenim pretećim tonom, jer to pretnja i jeste, i to na više nivoa.

Prvo, ako planira potpisivanje, to preti kapacitetima knjižara: okle parking za onolike autobuse krcate njegovih fanova, nadasve poznatih po čitalačkoj gladi, koju Informer jedva uspeva da podmiri?

Drugo, preti da se Diva (ne On, nego ona druga diva) strašno smori što ne može da pripomogne u promociji po mrežama, pošto joj je nalog na Instagramu sa kojeg godinama, što rekli moji seljaci, trove – sobaljen, peticijom koju je potpisalo više ljudi no onu za sprečavanje Rio Tinta, procenivši da je mentalno zagađenje koje dotična emituje davno preraslo u ekološki problem.

Treće: On, dakle, nimalo ne sumnja da će revoluciju pobediti, i to jednom rukom, dok drugom zapisuje svoje vojevanje. Jer, ah, lako je pisati, ništa lakše na svetu nema čim se time bavimo ovi neki mi što smo u njegovoj glavi zgubidani i neradnici. Šta tu ima, samo rasporediš slova, jedino je mukica kod razlikovanja ćiriličnog č i ć; čik ti, majčin sine, pogodi na Tiktoku u kojoj je čaši koja kokakola, to je podvig, a ne pisanje uz vetar.

Nije, međutim, najjasnije kakvu to lektiru vrhovni sebeljubac planira da napiše, priroda te rukosmorine različito je, što bi rekao uvaženi knjigolog Vacić, razumena. Meni se učinilo da se misli na memoarsko štivo prošarano setnim sećanjima kakva već seje unaokolo: prezidente je ovih dana dirljivo pripovedao kako je, pre no što je sopstveni narod blagoizvoleo tretirati kao stoku, kao mali praksao veštinu čuvajući krave; biće da čitav tom niče na toj paraleli. Ali onamo među EU poslanicima čula se, bogme, reč udžbenik.

Zamislite samo taj literarni spektakl: priručnik iz diktatorstva! Pa to sigurno ne bi bilo džepno izdanje, autor ima materijala za petoknjižje. Zli jezici bi rekli da takav predmet postoji na onoj famoznoj akademiji mladih lidera, na master-studijama, pa otud i potreba za čitankom, ali teško da je tako: onamo se zna da master može biti samo jedan, ko god bi pokazao prestolonasledne pretenzije smesta bi bio ispisan.

Možda je to bojanka, to jest razbojanka: uz nju se dobije šmirgla kojom se boja struže sa slika obojene revolucije i pejzažu vraća predivno sivilo i beznađe, ugodno svakom autokratskom oku; njegove tekstualne upadice ograničavale bi se na „hehe“. Što je, dakako, nemoguće, dotična predmetna institucija na takvu svedenost nikad ne bi pristala.

A nego je glavna stvar u svemu tome Njegova supermenska procena da se knjiga piše za tako kratko vreme. Sve i da tristotinak strana treba da popuniš tako što po njima samo ispisuješ geslo, ono „pa šta pa šta pa šta“, to traži vreme.

Napisati knjigu koja to zaista jeste do Vidovdana, to bi mogla samo osoba lišena svih drugih obaveza, posvećena samo tome, izolovana u prostoriju iz koje ne izla… ajoj. Ajoj, to li je?

Pa, znate šta, totalno bi bilo u njegovom duhu da s nekog tako osamljenog mesta piše kako je pobedio, radikalska je tradicija da se svaki poraz predstavlja kao pobeda.

Dok željno iščekujemo ovaj književni porođaj, mi manje talentovani srešćemo se u Kragujevcu sutra. Da pumpamo iščekivanje.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.