Smena dežurne smene

Skup je bio veličanstven. Autokomanda 2. Nikad nisam video toliko ljudi; DJV će reći da je to zato što sam iz Paraćina, ali krhka mu je to uteha, budući da veće skupove zapravo nije video ni on, osim u svojim fantazmagoričnim onanokomentarima o kontraskupu u Jagodini. No, ovo novosadsko okupljanje je, osim nove infuzije nade, donelo još nešto: služba i radikalska centrala – ako uzmemo da su to uopšte dva različita radna stola – smislile su foricu da zajašu po ideji kako govornici, eto, nisu svima mili (vau, brejking njuz). Roblju je zapoveđeno da prečuka tu tvrdnju u tastaturni rafal, te da je poveže s ranijom izjavom Ivanke Popović, gde je – istina, ne baš srećno, ali ni u tragovima zlonamerno – odabrala glagol „preuzeti“ kada je govorila o tome da su deca trenutno najisturenija i najbudnija, dok se stariji raskomiravaju osetno sporije. Kad se sve to stavi u blender, trebalo bi da se nacedi zametak raskola; vrhovno ništačko veće polaže goleme nade u projektić, budući da su ispunjeni svi uslovi recepta koji je dosad šljakao: stvar je toliko glupa da je hranljiva za paranoju. I kao po običaju, treba jedno pet sekundi da se šablon prepozna.

Pet sekundi, jer kad god se kuva neki razdor, neko deljenje ljudi, zna se u kog kuvara gledamo. I nema ništa novo u tome što iz te kujne kreće reklama za uvek isto jelo – problem je klijentela koja se peca. A po preplavljenosti mreža reklo bi se da upecanih s ove obale ima, ma kako specijalitet bio nedopečen. Jer, Ivanka je kazala nešto u suštini očigledno: da malce ne smemo ostaviti same u vatri, da je ovo borba svih nas. Preuzimanje na koje se misli jeste preuzmanje odgovornosti, svačije lične; sve što je gospođa Popović ikada javno izrekla svedoči nam da je mahom mislila na preuzimanje posledica, pa i batina i zuluma, na to da stati ispred dece znači stati pred pendrek, a ne stati na čelo pobune. Govornici, kao i sve javne ličnosti, gle čuda nisu svima simpatični – ali teza da se uguravaju, da su sami uzeli mikrofon, da su uopšte željni držanja govora… o tome bih, iako ovog puta nisam govorio, vrlo imao šta da kažem iz sopstvene kože, evo bar ovde, jer zasigurno nema onih koji su došli da podrže baš ovu stranicu Danasa i sad su ljuti što su tu zatekli baš mene, opet.

Pre svega, podržavam kako je to rešio Ivan Ivanović: evo, kaže čovek, ako je to sporno, neću više govoriti na protestima, a biću uvek tu, kao i do sada. U potpunosti saosećam s njim, jer ovde 12 godina vaistinu govore jedni isti; ako smo u bilo čijoj glavi svi mi zbog toga maskote neuspeha pobune, ako smo u bilo čijoj glavi čak uzrok propasti ranijih protesta – nek bude. Činjenica da raniji protesti nisu svrgli ovaj režim belodano je tu. Ali davali smo se iz sve snage, bili smo gde god smo pozvani – i nigde, baš nigde nismo nikome oteli mikrofon, niti smo dekretom zapovedili da se neželimdaseplašimmraakaa ori sa skoro svakog videa s okupljanja. U ovom trenutku, imam bar pet poziva dnevno, svakog dana: tu su tribine po fakultetima, sad zovu i srednjoškolci, zovu građanke i građani… zovu da izađem pred njih i kažem sve ono što pričam deceniju i kusur, da pričam iznova i iznova, dešava se kolosalni „say the line, Jovo“ svima nama, i kunem vam se svim svetim da bih prvi bio najsrećniji da malo pričaju neki koje nismo čuli uveliko trocifreni broj puta.

I kad smo kod Ivankinog „preuzimanja“, ako neko misli da smo time preuzeli slavu a ne samo gole pizdarije, ako neko misli da je bilo slatko snositi posledice za javnu reč sve ovo vreme, ako nekoga razgaljuje da piša po tome jer smo mu antipatični i sumnjivi, pa i ako neko misli da sve propada ne samo s nama no zbog nas – ljudi, to je u redu. Na ulicama smo zbog toga što je potrebna opšta smena, to apsolutno svi mi okupljeni osećamo, i nemam ama baš ništa protiv da prvo smenimo dežurne govornike i dežurne pesme. Ovo velim bez trunke ironije i durenja, što reče Nidža iz Sviće – ako treba, neka se studenti ograde od svih nas, mi ćemo i dalje biti uz njih, s jednakom ljubavlju, verom i podrškom.

Važno je samo da razdvojimo ograđivanje od ogađivanja, jer služba želi baš to drugo: da saveznici zaborave da su saveznici. A najdublje verujem da ovoga puta svenarodno jedinstvo neće biti rastureno. Zajedno, braćo i sestre, do kraja.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.