Kirijanje i Kir Janje 1Foto: Nemanja Maraš

Dok se na površini naše kolotečine odigrava medijsko makljanje titana, sudbonosna tekma Hrkalović-Stefanović – dole u mulju gde obitava sve istinski živototvorno situacija je sledeća: naši ljudi u prestonici uhvaćeni su u mrežu spontano osnovane kirijaške mafije.

Odjednom ne mož se nađe pristojna gajba za manje od petsto evra, jerbo se svako s iole adaptiranom garažom ili špajzom upisao u novošićardžije, osetivši da je došlo vreme kad se i garež može pretvoriti u grabež. Ko kaže da rat mora biti ovde da bi ovde bili ratni profiteri, naša dovitljivost je savitljiva, očaranost ćarom nikad ne spava; mi mnogo šta ne vidimo, ali to vala vidimo četvorim očima.

Ajmo zato jedno direkt uključenje iz kaljuge, o tome vredi pričati više nego o ovome što se zbiva gore. Jer šta se pa zbiva? Ko je zaista književnosti sklon, mogao je da poseti festival „KROKODIL“, da onamo napoji svoju nastranu sklonost ka stilskim figurama i napase se pasusa proze; za normalne ljude upriličeno je pak ovo hiperjavno pesničko pesničenje gde se krimi-lejdi-Di i Neca iz serije „Nesrećni ljudi“ nadmeću ko lepše i nježnije šefa ljubit ume. Trenutno deluje da slabiji nadmetač mora da potegne neku baš tešku liričku artiljeriju, nešto kalibra „nije On tvoje sunce, On je MOJE sunce!“, pa da na semaforu postane malo neizvesnije. Ali jedna stvar je pouzdana: kad takmaci stihoklepaju sve same suprotne strofe ali pevaju isti refren – „On jedini ništa nije kriv i nema nikakve veze s ovim“ – kad su, dakle, dva lažova saglasna oko jedne istine, ta istina mora da je baš istinita. Mont Everest među istinama. I vaistinu nije lako nastupati na takmičenju s takvim pravilom: imati totalnu pesničku slobodu za strofe, a da refren ne sme da se menja. Pa još sve to uz učešće dežurnog slovopreslagača sumnjivih bigrafija, ličnosti znamenite po tome što je nadahnula najzlije od zlih jezika da krste jednog bizona. Ma idi, ko da čeka finale „Stranger thingsa“ kad ima ovu prvoklasnu crvoklasnu nadzabavu, naše je samo da se, znate već, zavalimo u fotelje i pustimo institucije da ne rade svoj posao.

Avaj, tu je nevolja: treba imati fotelju, tabure ili tronožac makar, a mnogi trenutno nemaju, jer su nekretnine u Beogradu najzad skočile tačno onamo gde nebeskom narodu i priliči. Šta se desilo? Pa desilo se da i nas Bog napokon pogleda i pošalje nam, za promenu, neke migrante kojima se radujemo: em pravoslavne, em s parama. Bilo je i vreme, pa nismo valjda zalud one crkvene kašike usred korone lizali. Došlo je ne samo naših pet minuta, nego naših petsto evra (brojka dobijena kad se broj kvadrata pomnoži s koeficijentom bestidnosti i potom podeli s kolektivnim alibijem „pa šta, svi to rade“). Nekoliko meni bliskih ljudi u ovom trenutku bivaju žrtvom te gazdinske nemilosti, pa me iz prve ruke reporterski izveštavaju o stanju na terenu. Jedni su, na primer, ne samo gledali kako se neki veleđumez gordi narečenom kirijom, nego su koji dan kasnije, kad su na to iživljavanje pristali, dobili od stanonedavalaca odgovor da je svota ipak premala. Da se, dakle, ne slažu sa sobom, jer su bili isuviše milosrdni isprva kad su zveknuli cenu koja im nikada ranije na pamet ne bi pala u rubrici „realno“, ali sad se, evo, bude iz tog incidentnog pada u dobrotu i šteluju na „nećete se okoristiti o naša meka srca“. Neki drugi stanonedavalac reklamira svoj prostor opremljenošću „deluks nameštajem“, pod čime se misli na Simpo. Treći tvrdi da je cela garsonjera deluks, te da drsku iznajmljivačicu oči varaju: sve te rđave cevi, lom i memla u stvari su luksuz, budalo, šta bi za takav apgrejd dale Nindža Kornjače (koje, uzgred, žive odmah tu ispod, u kanalizaciji na koju se stanče estetski nadovezuje). Scenosled se nedogledno nastavlja u istom maniru, ljudi se hvataju za glavu jer kad se uhvate za džep, ambis najebitisa ukaže se u punom sjaju. Ovi drugi za to vreme trljaju ruke upražnjavajući budizam pauka: čekaj, muva će sigurno doći.

Neko od vas sad kaže: šta soliš pamet, a ti, kao, ne bi isto to radio da imaš nešto za izdavanje? Nemojte tako, pa svi imamo bar nešto za izdavanje, evo vidite: uvek možemo da izdamo jedni druge. Šta da se radi, treba iskoristiti trenutak, gledanje svog dupeta u tim je trenucima neodoljiv pejzaž. Da mi prvo prodamo parcele Rio Tintu ili imanja na Kosovu ili da pravoslavno-stanodavno oderemo prebeglu braću ili ovu domaću, a posle, kad se odignemo od ličnog, pogledamo celu sliku i šta smo time napravili… zna se, tada uskliknimo s ljubavlju: „Nepravda! Nepravda! Gledaj šta nam uradiše!“ Zato, zakupci, ne budite stipse, zar je toliko teško dati pare koje nemaš?

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.