Pola godine striptiza

I pošto su ga studenti naterali da već pola godine javno izvodi striptiz – da potpuno ogoljen manekeniše svojoj užasnoj suštini made in devedesete – dočekali smo, a kako i ne bismo, dan kad je batinaše koji su u Novom Sadu devojci dislocirali vilicu nazove junacima i ište za njih pravdu. Svima koji su pomislili kako su ovi momci među retkima koji su baš po pravdi i dobili smeštaj – zatvorski – sledi sram vas bilo.

Oni su samo branili ideju, reče sebeljub, i tu tezu ne treba obarati. Čak i osobe za koje kliničari ustanove da su ludaci obično zastupaju nekakve ideje, neretko vrlo razgovorljivo i srčano, nevolja je samo u tome što su te ideje umobolne.

Ova momčad po istoj je sili logike sasvim izvesno onamo branila ideju: svoje zadnjice, NJegov zadnjice, njihovih zadnjica koje se u normalnim društvima klasifikuju kao kriminalne, nasilničke i kao takve podrobno deskripuju u policijskim dosijeima. Ovo je valjda jedini paralelni univerzum gde se to zove junaštvom, i toj se skupini, naravno, takav sistem ne samo dopada, nego zvuči kao raj. Ostali u tome jasno prepoznaju rajh. Firer s temua ostavio je trebljenje drugih u svojim nostalgičnim uspomenama (premda se još kako rado seća svog hrabrog huškanja tuđe dece na rat) i sad se sav posvetio lokalnom odvajanju žita od kukolja: sad bi da iz supstance srpstva odstrani nepodobne i destiluje čistokrvnog ubermenš Srbina. Taj projektovani Srbin po zanimanju, to je baš ono što uništitelj nacije nadahnjuje i proizvodi godinama: njegov idealni Srbin je lažov, siledžija, krvožednik, malverzant, ali ne podnosi da ga takvim i zovu, jer je delulu; njegovi istinski fanovi, da ih pitaš bi li pobili sve Hrvate, Albance, Bošnjake – ali i sve Srbe koji tako ne misle – horski bi rekli da da, naročito ako im Mali Knindža u tom trenutku blaži dušu s bine, međutim isto tako svi do jednog smatraju da nisu genocidni, sekund nakon što izgovore ono prvo. To je stari koncept, nastao iz Šešelja deobom i pupljenjem; novo je da predsednik svih građana, s istim žarom od kraja prošlog veka, sad proglašava herojima one koji lome vilice Srbima, te proglašava stotine hiljada ljudi, građana i građanki ove zemlje, onim nekim Srbima koje će „uništiti svuda u svetu“, usput pišući i brošuru o tome kako se to radi. Više puta se na ovoj stranici napisalo kako nikada niko nije tako ambis-duboko mrzeo naš narod, ali mislim da sam tu ispao sebičan: taj čovek mrzi ljude kao takve, nama se samo palo da smo tik tu oko njega, nadohvat radijaciji. Da se takav dočepao moći u kakvoj zemlji-sili, celi svet bi bio svedok razmere te mržnje i nezajažljivog štetočinstva nad čovečnošću.

Gledajte s kakvim sladostrašćem govori da Mariji Vasić nije ništa, da „jede i pije kao zmaj“, dočim Vesić i ostali nisu ni noć tako lepo uživali, nije to za junake. Gledajte s kakvim užitkom drži političke zatvorenike, nameštenim slučajem. Gledajte s kakvim sadističkim žarom priča da planira ćacionalističke logore u svim gradovima, čime priznaje da ih je lično posadio u prestonici. Neko ovih dana reče: napravio je od Srbije buvljak ljudskih duša.

I dok, što reče pak Voštinić, na ljude pada krov po krov, on i dalje gleda kako da ih potplati. Da stoje pod tim krovovima i ćute. I da, ako kojim slučajem ne padne na njih, grde i ruže po mrtvima i onima koji ih žale. Eto to je njegov natčovek, najprvoSrbijanac. Ustala mu cela Srbija, on je i dalje zove drugom. Eno ga gde u Nišu, sad kad je u njega napokon vaistinu kročio umesto da preti iz hotela, na trodnevnom skupu od sat vremena urla i grmi, naglas sanja o još vilica, o još gaženja kolima, o još hapšenja.

I sad, čik zamislite tu junačku zemlju ako ova borba stane. Zemlju iz koje svi ovi studenti i studentkinje odu. Zemlju gde vlast preti da blokira sud, da oslobodi one koji su vam prebili dete, a onda i da im da orden. Čik živite tu, ispod čuvene mitološke šljive. Ako je on i njegovi junaci budu zasadili, budite sigurni da će se srušiti na vas.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.