Ja bar mogu da smršam... 1Foto: Miroslav Dragojević

„Ja bar mogu da smršam, ali ti ne možeš da postaneš pametniji.“

Ovo je bio moj omiljeni odgovor svakome ko primeti koliko sam se ugojio.

Običaj je u Srba da, kad vas posle dužeg vremena sretnu, primete: „Jebote, ala si se natovio“ ili: „Au, ala si smršao, da nisi bolestan?“

Meni se dešava ovo prvo, jer volim da žderem, pa se u skladu s tim i gojim.

Svestan svojih genetskih i mentalnih predispozicija (mali, a voli da krka), godinama sam vodio borbu sa pretvaranjem u bure.

Od marta do decembra sam trčao (skromno, ali dovoljno – tri do pet kilometara triput nedeljno), a od aprila do oktobra igrao tenis.

Kad dođe zima, ponovo sam se pretvarao u svinju.

Dugo me, međutim, niko nije pozdravio tom otrežnjujućom rečenicom: „Jebote, koliko si se ugojio.“

To je zato što napolje izlazim retko, pa ne mogu nikoga da sretnem.

Dva su razloga što ne izlazim: pandemija je prvi, a drugi kućni pritvor, posledica rečenica: „Zaklaću te“ ili „Sjuriću ti metak u čelenku“, koji su poslednje dve godine moja svakodnevica.

Poštujući savet profesionalaca koji se bave zaštitom novinara: „Nemoj u javnost, ko zna na kakvu budalu možeš da naletiš“, prestao sam da idem bilo gde, a kad negde krenem, idem kolima.

Ali nisam prestao da žderem.

Štaviše, krkanje mi je ostalo jedno od retkih zadovoljstava.

Na „Olimpu“ sam pretposlednji put trčao u martu, 2020, a poslednji put u junu iste godine.

Previše njih mi je dovikivalo.

Bili su srećni što me vide, ali ja sam se osećao kao cirkuska mečka na atletskoj stazi.

Tokom 2020. dvaput sam iskrenuo levi skočni zglob, zbog čega nisam igrao tenis dobar deo sezone, a kad sam u februaru 2021. prvi put otišao na trčanje po kraju, iščašio sam skočni zglob na desnoj nozi, zbog čega sam do aprila ležao u krevetu i vozio se na snimanje DLZ.

Tenis sam sveo na jedan sat nedeljno, u sali, ali i to samo dok me ne zabole leđa.

Poslao mi Ljuba prekjuče link sa intervjuom koji sam dao za Slavija info.

Kliknem i ugledavši sebe, u skladu sa srpskom tradicijom viknem: „Svinjčugo prokleta, na šta to ličiš!“

A pametniji ne mogu da budem.

Briljiram, potpuno nesvestan kolika će mi stomačina biti na snimku.

Bio sam u ozbiljnoj dilemi da li uopšte da podelim link.

Kažu da kamera dodaje deset kila, a Ljubina sigurno ne dodaje trideset.

Partizani su u ratu jeli koru s drveća, a ja sam, u svom ličnom ratu, postao karikatura zadriglog četničkog vojvode koji strelja svakog ko mu ne donese pečeno prase.

Nema nikakvog opravdanja za pretvaranje u debelu nakazu.

Nema ničeg simpatičnog u tome.

Em je ružno (pogotovo ako si voditelj), em može da ubije (pogotovo ako nisi mlad).

Prestajem da jedem.

Jebeš trčanje po ljubičastom vazduhu, našao sam strava aerobik na Jutjubu. Debljina je bolest, ne slušajte retarde koji tvrde suprotno. Spašavajte se.

A vi mršavi, šta vam je? Da niste bolesni?

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.