Jovanino (ne)normalno detinjstvo 1Foto: Miroslav Dragojević

(Odlomak iz romana „Đubre“, 2020)

„Šta li radi Jovana?“, izgovara Danica dok vrti uvojak kose ležeći na boku.

Koliko je sati, ili možda dana, prošlo otkako nam je kucala na vrata? Oblačim šorts i majicu i izlazim iz sobe. U dva koraka stižem do njenih vrata i kucam.

„Jovana“, izgovaram tiho. „Sunce, jesi okej?“

Verovatno spava. Nežno pritiskam kvaku i otvaram vrata. U sobi su ugašena svetla, a televizor radi, tačnije <I>Kartun netvork<I>. Konkretno <I>Gambol<I>. Jovana leži na levom boku, okrenuta mi je leđima. Sve bi delovalo koliko-toliko normalno da joj desna ruka ne stoji zgrčena u vazduhu.

„Joco?“, šapućem dok obilazim oko kreveta kako bih joj se našao ispred lica.

Au. Glava joj je uronjena u kesu s kokainom. Tek sad vidim da u desnoj šaci steže srolanu novčanicu od sto evra. Stavljam joj šaku na vrat. Hladan je i tvrd.

„Mogla bih da spremim kajganu“, čuje se Danica iz kuhinje, „to bi mi bila druga u životu, ta prva nije ispala tako loše, ali sam je pravila još dok sam bila na faksu…“

Glas stiže do Jovanine sobe. Danica stoji gola na vratima, dok ja čučim pored Jovane.

„U jebote, prvo nešto da obučem…“, beži, pošto je pogrešno protumačila moj izraz lica.

Ne mogu da se setim nijedne uspomene iz Jovaninog detinjstva koja bi ličila na neko normalno detinjstvo, pre svega jer smo se njena glupa majka i ja razveli 2001. Imala je jedva četiri godine. U prethodnom periodu gotovo da nisam bio gajbi, što zbog Kosova, što zbog bombardovanja, što zbog dovođenja Koštunjavog na vlast, a dosta i zbog heroina, koji je u to doba bio strateška sirovina, pa sam ga posedovao, a i koristio, u neograničenim količinama. Ponekad bih otišao po Jovanu i vodio je kod svojih ortaka da gleda crtaće dok se mi gudramo, a jednom smo iznajmili i kurvu, koju smo naizmenično jebali u drugoj sobi, dok je ona u kuhinji, za velikim šankom na kom su bile iscrtane debele braonkaste linije, jela dostavljenu picu. Ili ono kad smo koknuli Filozofa, pa smo slavili od utorka do nedelje, a Jovana bila kod mene za vikend. Tad je ključnu ulogu u prikrivanju opšteg razvrata odigrao plejstejšn. Eto, to su te neke, kao, uspomene. Kad je krenula u školu, vremena su bila mirnija, pa smo vikende provodili kudikamo normalnije, pošto sam morao veštije da krijem svoju navučenost na kokain, koja se godinu dana preklapala sa navučenošću na heroin. Obično bih je izveo negde na ručak i dao joj brdo para za džeparac. Gledam je. Oči su joj sklopljene, a usta se smeše.

„E tako, sad možemo da napravimo nešto za doručak, odnosno ručak“, upada u sobu Danica, odevena samo u majicu i gaćice. „Eh… Da joj se nije nešto desilo?“, zastaje sa suprotne strane kreveta.

„Čuka. Skoro sam siguran da je čuka, a ne kuga“, izgovaram.

(Od sutra nastavljam sa uobičajenim kolumnama. Veso, neka ti je večna slava i hvala.)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.