Loš u glavi

Požurili da dođemo u posed ekskluzivnih snimaka misli gosn Lustera, kako bismo saznali kakvi ga to glasovi muče:
„Huljo smrdljiva, slomi tu kvaku.

Slomi je, bre! Kad slomiš tu kvaku, slomi onu tamo. Tako, tako, smrdulence. Trk do ogledala! Kako si ružan, jebote. U stvari, toliko si ružan da si skoro pa lep, izgledaš nestvarno. Slomi, brzo, kvaku od kupatila! A sad, pošto je fiskultura gotova, da vidimo šta ćemo da radimo neprijatelju.

Studente da zapališ sve, da vide ko je nenadležna ceremonijalna institucija i najružnija nakaza koju je školsko dvorište videlo. Šta? Šta ti meni šta, ja sam tu da govorim, a ti si tu da me slušaš! Studente ćemo, dakle, da zapalimo. Kako? Smisli i ti nešto, ne moram ja sve sam. Polij ih benzinom i kresni šibicu. Ne, ne ti lično, može Ćaci Turšija, inače nam usluge tog retardiranog mladunca Frankenštajnovog čudovišta više nisu potrebne.

Svim novinarima iseci kočnice na kolima, šta se nećkaš, iseci ih, iseci! Ne ti lično, tupane, naredi nekome drugom da ih iseče umesto tebe. Brbonjićki, recimo. Šta me zabole što će novinarska udruženja da se bune. Ako budeš dovoljno oprezan, niko neće ni provaliti da su im isečene kočnice, sve će delovati kao masovni nesrećan slučaj, ili još bolje, kamikazna diverzija. Novinare, koji nemaju kola, polomi ručno, evo, kao ovu kvaku sad. To, to, mali.

Zovi Brabonjka sa Uba, deri se na njega. Posle njega zovi Bizona, da ga dodatno osušimo. Sve sami izdajnici, ogovaraju te, smeju ti se, jedva čekaju da te puste niz vodu, niz vodu… he he, šifra Vladimir, je l’ se sećaš kako si nekada bio zajeban i svi su te se plašili. Kako to misliš, ne sećaš se? A, pa dobro, jesi bednik bio oduvek. A nije tako moralo biti, još uvek postoji šansa da se sve završi onako kako je sudbinski predodređeno – da budeš najveća faca na svetu.

Da organizuješ sastanke Putina i Trampa, pa onda i jednog i drugog da ispratiš u istoriju, jer ti si besmrtan. Buđav, ali besmrtan, kako može i jedno i drugo? Tako što ćeš sad da se razvališ kao bulja od one vinčuge, koja košta pet soma evra. Rokaj! Rokaj! Trk do ogledala! Uf, kako si lep, sad bih te obljubio, dobro, da ne preterujem, ali, evo, zovi Ćacija Turšiju, izjavi mu ljubav i izvini se što si malopre loše mislio o njemu.

Zovi i Brabonjka, moli ga za milost, da te nikada ne izda. Sad je vreme da se otvoriš. Sad, kad si mrtav pijan. Iju, zove keva! Gde je bila kad si bio primoran da stavljaš gliste u sendviče svojim školskim drugarima? Gde su bili i ona i tata i bata?! Oduvek si bio sam, sama samcita hulja. Šta je sad, šta si se uznemirio? Tako ti je to sa alkoholom, malo digne, puno spusti. Ugasi svetlo. Stavi prst u usta. Plači.“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.