Odvikavanje

Obrazloženje je bilo idiotsko, plan je bio čekamo službenike BIA, a kad se ni posle dva sata nisu pojavili, Ponoš je sa porodicom pušten da uđe u pakao zvani Srbija. E sad, znate i sami kakva su vojna lica. Setite se samo potpukovnika DrKona, kako je počeo da krešti na nas kad je napredovao u službi. Ovo je general. Zamislite samo koliko je ispizdeo kad mu se ovo desilo.

Nije dugo trebalo da to vidimo. Prvo je svoj bes izlio na gosn Vučića, naredivši da mu ostavi porodicu na miru, uz primedbu da „cmizdri“ kad god se pomene njegov punoletni sin. To je, međutim, general, a generali umeju i da šutiraju u dupe, a bogami i da streljaju, ne samo neprijatelja, ne samo civile, već i svoju vojsku, za primer ili radi uspostavljanja discipline.

Tako Ponošu prozivanje Vučića nije bilo dosta već je onako besan zarežao kako jedan od ministara više neće biti ministar jer mora na odvikavanje od gudre. Prva reakcija javnosti bila je „Šta, samo jedan?“. Naravno da nije samo jedan, ko zna koliko ih je. Ako je ova vlast po nečemu poznata, to je masovna narkomanija, kao posledica dilerskog amaterizma, te kršenja pravila broj jedan u tom poslu: „Nemoj da se navučeš na robu koju valjaš.“

General Ponoš je, to je sasvim izvesno, ciljao jednog sasvim određenog ministra, a pošto su bolesti zavisnosti nešto prema čemu treba postupati s posebnom obazrivošću, usudiću se da prekorim gospodina Ponoša zbog ove javne prozivke, jer svi znamo na koga je mislio. Ko ga je maltretirao na granici? Poštari? Pekari? Ratari? Radnici Fijata? Ne, drkali su ga policajci. Na koga je lajao mađarski granični pas, zadužen za njušenje gudre? Kome zamalo ispadaju oči, uši se šilje, a lice se krivi tokom javnih nastupa?

Generale, jebote, reč je o bolesniku. Jel moralo tako brutalno? „Nećeš u vladu, jer moraš na odvikavanje!“ A šta ćemo sa ostalima, koji će da uđu u vladu, a takođe bi morali na odvikavanje? Šta ćemo sa predsednikom, čije ponašanje ponekad takođe ukazuje na isti problem? Nenad Kulačin i ja pristupili smo ministrovom problemu drugarski i diskretno. Uvek kroz šalu i geg, sa krajnjom namerom da predsednik ministru kaže: „Alo, čak te i ona dva morona neprekidno prozivaju, sredi se, pod hitno.“

Bolest je, međutim, opasna. Mnogi su poklekli u toj teškoj borbi sa samim sobom. Mogu da zamislim šta je ministar prvo uradio posle ove prozivke. Generale, saberite se. Zdravlje je, ipak, na prvom mestu. Pa tako i ministrovo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.