Zemlja šakala 1Foto: Miroslav Dragojević

Sinoć sam, oko tri ujutru, nešto tešio Kulačina preko mobilnog, kad se odjednom začu zavijanje.

Uauuuuuuuuuu! Vauuuuuuu! Ijauuuuuuu! Napolju ni kola da prođu, a Zvezdara je, nije Tovarnik. Jedno kuče laje. Mačaka, koje se u ovo doba svađaju, šamaraju i orgijaju, nema.

Izašao sam na terasu i oslušnuo. Uauuuuuuuuu! Ijauuuuuuuu! Dovoljno glasno da me podiđu žmarci. Iz pravca Zvezdarske šume. Šakali. Javio se u meni neki praiskonski osećaj. Verujem da je u sedamnaestom veku domaćin ovo poslednje želeo da čuje. Taman je skrpio sedam kokošaka i pet ovaca, Turci mu uzeli petinu, legao da spava u sedam uveče, kad u gluvo doba noći: Uauuuuuu, Ijaaaaauuuuuu!

Kuče laje, ali ne herojski, nego bi u kuću, na sigurno. Kao i ovo kuče sinoć. Vau, vau, sklonite me, av, av, uplašilo sam se! Gazda mora biti brz. Žena i deca hvataju uspavane kokoške, on grabi jednu po jednu ovcu i svi zajedno trče u kuću. Šakali love u čoporima, a napadaju i jedu sve osim ljudi.

Eto ih i u Beogradu. Već godinama opusteli istok Srbije predstavlja štenaru ovim životinjama, koje otud kreću širom zemlje u pohod na divljač i domaće životinje. Ne bih ni znao da su šakali, rekao bih pre neko kuče sa izrazitim glasovnim mogućnostima, ali pročitao sam u vestima da su šakali stigli na jugoistočne obode Beograda, a građani se boje za svoje pudlice i papagaje.

U istim vestima sam bio neprijatno iznenađen pročitavši da šakala uvek valja ubiti na mestu. Ispostavilo se da je šakal naš najveći neprijatelj, a do prekjuče nisam ni znao da ih ima u Srbiji. Lovci, krivolovci i kurcolovci podmazali su svoje pušketine i krenuli da kokaju. Sinoć nisam čuo pucanje, dakle, šakali su se ovog puta izvukli, ali gledajući slike iz prošlog masakra nad njima, 2016, skontao sam da su im šanse male.

Zadrigli naoružani dvonošci, žedni krvi, jedva su dočekali da im neko kaže „fire at will“, pa su se ponosno slikali kraj desetina riđih mrcina, za koje su bili nagrađeni sa petsto do hiljadu dinara po ubistvu. Jadni šakali. Najebali su.

Mislili su, gle ovu pustaru, nigde žive duše, daj da prikoljemo zeca, pa lisičiće, pa one dve kokoške na koliko smo ukupno naleteli u celoj istočnoj Srbiji, pa hajmo malo na sever i bup – udariše pravo u Karaburmu – malu Kolumbiju, njeno predgrađe Mirijevo i njen Amazon, Zvezdarsku šumu. I dernjaju se noću, šta će. Jednog leta se na Zvezdari svake noći čuo ćuk, sve dok ortaku nije umrla keva, u skladu s narodnim verovanjima.

I u najnovijoj vesti o šakalima piše ubijati bez milosti, a ubice životinja iz lovačkih udruženja jedva su dočekale da, sa neskrivenim ushićenjem, pravdaju predstojeći šakalocid. Pre nego što ih pokokaju, snimio sam noćno zavijanje šakala, taj lep i tako redak zvuk u ovom govnetu od grada i države.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.