Dan „D“ – studenti i vizija buduće Srbije

Nije ključno pitanje koliko će ljudi biti prisutno. Ključno je pitanje hoće li biti postavljen zahtev svih zahteva. Pravo njemu u oči. Ili ćemo, posle kragujevačkog i niškog, učestvovati u beogradskom političkom karnevalu. Lepo, ali ne i delotvorno.

Ova se vlast neće smeniti ni hodanjem, ni šetnjama. Ni smehom, ni suzama. Ni sentimentalnošću, ni emocijom. Smeniće se jedino odlučnom akcijom. Rezolutnim stavom. Otporom i borbom.

Uostalom, ubrzo ćemo videti gde smo i šta smo. I mi građani, i studenti i opozicionari. Videćemo i na koji će način režim reagovati. Nadajmo se da nasilja neće biti.

Do večeras će se sve razbistriti. I postati kristalno jasno. Sutra je novi dan. Nedelja.

A sad o nečem veoma bitnom.

Neko rđavo savetuje studente. Rđavo sigurno, da li i nedobronamerno?

Prepoznajem staru, izlizanu, ekstremističku floskulu o tzv. „direktnoj demokratiji“ koja, navodno, predstavlja bolje rešenje od neuspešnog eksperimenta s predstavničkom demokratijom.

Naslušao sam se, za ovih mojih bezmalo šezdeset osam godina, tih gromopucatelnih, najčešće licemernih i demagoških, reči o tome kako je najbolji sistem onaj u kom bi građani, to jest narod, vladao neposredno, kroz različite oblike samoorganizovanja. Ovih dana se, čini mi se, ta ideja obnavlja u stavovima pobunjenih studenata. Ili, verujem, u jednom njihovom, manjinskom, delu.

Koncept tzv. „direktne demokratije“ bazira se na jednom restriktivnom, nedemokratskom, principu. Naime, taj koncept podrazumeva nestanak političkih stranaka. A njihov nestanak se jedino može postići njihovim ukidanjem. Prethodan je problem, razume se, ko će i u čije ime izvršiti tu revolucionarnu promenu iz predstavničke u direktnu demokratiju?

Ko će, kome i s kakvim legitimitetom, predložiti politička rešenja i institucionalni okvir? Ko bi sve na tu inicijativu imao prava i ko bi, na kraju krajeva, doneo odluku, ukoliko nema parlamenta kao vrhovnog predstavničkog tela?

Tzv. „direktna demokratija“, ponavljam, podrazumeva zabranu političkih stranaka. Jer, ako bi bile zabranjene, one bi se spontano formirale i pojavile u funkciji političkih činilaca na tim narodnim zborovima, plenumima ili sovjetima. I neminovno bi preuzele primat poput onomad levih ekstremista u petrogradskom i moskovskom sovjetu početkom dvadesetog veka.

Prosto kazano, u konačnoj konsekvenciji, tzv. „direktna demokratija“ predstavlja, ustvari, utiranje puta za autoritarnost i diktaturu. Takvom sistemu nedostaju i odgovornost i kontrola vlasti. Onaj što u rukama drži aparat sile, onaj što raspolaže sredstvima prinude, taj postaje apsolutni i neograničeni vladalac, a građanski plenumi puko oruđe za manipulaciju i pokriće za represiju. Sovjetski primer, još jednom.

Državu sačinjavaju, uči nas Maks Veber, tri elementa: teritorija, narod i vlast. Vlast isti autor definiše kao monopol nad fizičkom silom. Ovo znači da je država nemogućna bez vlasti. A, ako je tako, vraćamo se na problem kojim će se instrumentima vlast birati, uređivati i nadzirati. Neprestano se vrtimo u istom krugu. Začaranom, izgleda.

Nevolja sa predstavničkom demokratijom ne leži u njoj samoj, već u njenoj zloupotrebi. Kad ne postoje, ili kad su uzurpirani, preduslovi za njeno funkcionisanje, onda nastaju teškoće u njenoj efektivnosti.

Ti preduslovi, poznato je, odnose se na građanska prava i slobode, uključujući na prvom mestu medijske, ravnopravnost svih političkih činilaca i poštovanje demokratskih procedura, načela smenjivosti i odnosa većina-manjina manifestovanog na slobodnim višestranačkim izborima, uz ograničen vremenski rok svake većine. Svi ovi instrumenti garantuju se ustavom i zakonima, ali i dobrom demokratskom praksom.. Pasuljarno i milion puta ponovljeno. I dalje sporno, međutim. Bar u određenim krugovima..

Predstavnička demokratija, insistiram, jeste jedina istinska demokratija. Sve ostalo je jeftin populizam i paravan za nedemokratiju. No, predstavnička demokratija zavisi, i to zavisi fundamentalno, od iskrene posvećenosti svih političkih aktera u poštovanju njenih pravila.

Demokratija se ne može uterivati silom, niti se silom može izgrađivati, razvijati i štititi. Ona proističe iz jednog prethodnog opštedruštvenog dogovora o bespogovornom prihvatanju njenih postulata.

Bajka o tzv. „direktnoj demokratiji“ je zavodljiva varka onih koji iza nje kriju svoje opasne namere i autokratske ambicije. U nju iskreno niko i nikad nije verovao, nego je preko nje hteo da osvoji vlast zaobilazeći uzuse predstavničke demokratije. Kad ga iskupljena masa na javnom skupu izabere aklamacijom, povicima i aplauzom, i time mu pokloni vlast, takav će se, u trenu, pretvoriti u svemoćnog vlastodršca.

Nagledasmo se takvih primera kroz zlehudu istoriju čovečanstva.

Sam fakat da neko, van javnosti, savetuje studente indikativan je sam po sebi. I to što među studentima ima grupa i levog i desnog ekstremizma (oba su zaljubljenici u tzv. „direktnu demokratiju“) takođe zove na razmišljanje. I preispitivanje.

Kako god bilo, to su neizbežne zamke spontanog bunta, amorfinih pokreta, bez strukture i cilja. U takvim okolnostima javljaju se, i jačaju, oni koji su organizovani, skloni krajnostima i militantizmu. Takvi, s vremenom, preuzimaju dizgine „direktne demokratije“. Prvo delujući iz busije, da bi u zgodnom momentu izbili na glavnu scenu i zavladali.

Uzgred, zbor je kod nas nezgodna reč. Tako se zvala politička organizacija Dimitrija Ljotića.

Drugi je, i verovatniji, scenario onaj u kom će studentski pokret postepeno malaksavati i, naposletku, se rasplinuti i ugasiti.

Izgubljena školska godina, ponovne školarine, zabrinuti roditelji, pritisak vlasti, umor, zasićenje, razočaranje… Hiljadu i jedan razlog.

Daj Bože da grešim.

Uprkos svemu, voleo bih više od svega da se ove subote, 15. marta, sve moje sumnje rasprše poput mehura od sapunice i slobodna Srbija do povečerja bude pobednica. Za vijek i vjekov. Da moja naredna kolumna na ovom mestu počne rečima:

„Pogrešio sam…“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.