Hajra, hajra, Magyarok!

Petog oktobra 2000. pobeđen je i svrgnut s vlasti Slobodan Milošević. Sistem, nažalost, nije. Oslobodili smo se protagoniste, osobe koja je stajala na vrhu i bila vinovnik naše nacionalne katastrofe devedesetih. NJegovo nasleđe, međutim, ostalo je gotovo netaknuto. U trenutku su se nosioci Miloševićeve vlasti povukli na rezervni položaj i dalje držeći sve konce vlasti u svojim rukama. A onda su se, pod naprednjacima i njihovim kolovođom, vratili na glavnu scenu.

Mađarska, uz pomoć Evrope, ima priliku da se iz Orbanovog čeličnog zagrljaja izvuče i nastavi pravcem kojim je do Orbanove vladavine išla. Postoji dovoljno efikasnih mehanizama, političkih, institucionalnih i finansijskih za povratak Mađarske među evropske države. Otud i njihov, i moj, optimizam.

Srbija nema tu privilegiju. Nema velikog zaštitnika i moćnog spasitelja. Srbija je kao „Marija na prkosima“ stihom Branka Ćopića. Prepuštena sama sebi. Usamljena, izolovana, zalutala.

Može li nam od ikakve koristi biti slučaj Mađarske? Možemo li se nadati da će veličanstvena pobeda tamošnje opozicije biti podstrek za naš eventualni izborni iskorak iz ovog užasa? Da li je mogućno da se ovde ponovi isti scenario kao u Mađarskoj prošle nedelje?

Jedna stvar mi se čini poučnom. Sve ostalo je neuporedivo. A ta jedna stvar je jedinstven opozicioni front i jedan lider opozicije. Time što su se sklonile s bojnog polja prepuštajući brisan prostor Peteru Mađeru i njegovoj Tisi, stare opozicione stranke su, očito, učinile pravi potez. Možda samoubilački, videćemo. No, ono što je nesporno, ključni cilj je ostvaren. Pao je omraženi režim Viktora Orbana. Mađarska se vratila na put demokratije. Mađarski opozicionari demonstrirali su političku zrelost bez presedana. Povlačenjem i neučestvovanjem, njihov doprinos pobedi u stvari je nemerljiv. Jer bez takve, neviđeno hrabre i nesebične odluke, sve bi jamačno bilo uzaludno. Orban i njegov režim bi, izvesno, zadržali celokupnu vlast u Mađarskoj.

Naravno, studentski pokret u Srbiji i Tisa u Mađarskoj nisu uporedive kategorije. Ni Peter Mađar u odnosu na rektora Beogradskog univerziteta ne deluje ni nalik. Tamo se radi o političkim činiocima s političkom organizacijom i političkim iskustvom. Radi se o političaru i o političkoj partiji sa svim elementima koje to podrazumeva.

Kod nas ni studentski pokret ni rektor nemaju dodira s politikom. Nikad je nisu ni imali. Našli su se, uz ogromnu popularnost, na za sebe prilično nepoznatom terenu. Mađar je, ipak, čovek iznutra. NJegova stranka je deo mađarskog političkog establišmenta. Jasno je bilo svakom biraču za koga i za kakav program glasa.

U Srbiji je mnogo štošta još uvek u magli. U izmaglici. Sferi inspirativnog više nego u sferi stvarnog. U oduševljenju i zanosu više nego u odgovorima na pitanja. S glavama u nebesima više nego sa nogama na tlu.

Evropa je nadjačala obe supersile. Nenametljivo, diskretno, otmeno. Orban je iza sebe imao obe moćne vulgarnosti. I agresivnost aktuelne američke administracije i jednaku agresivnost Ruske Federacije i njenog predsednika. Vulgarne, agresivne, ama iskompleksirane. Odsustvo čestitki pobedniku sa obe strane, je veoma indikativno. Nijedan od njih, ni u svojim sredinama, ne priznaju poraz. Onaj iz Bele kuće je onomad oružjem nasrnuo na Kongres, frustriran nepovoljnim ishodom izbora. Za onog iz Kremlja gubitak vlasti je jednostavno nezamisliv. I neprihvatljiv. On ubija svakog svog potencijalnog takmaca. Nema čoveka, nema problema.

U Mađarskoj, međutim, obojica su dobili po prstima. Evropa, prema kojoj obojica gaje neskriven animozitet, oterala je i jednog i drugog. Oterala u zapećak. Naterala Trampa i Putina da podviju rep. Mogu se joguniti, mogu negodovati, mogu se duriti, ali im neće vredeti. Mađarska je ponovo evropska.

Evropa nema vojnu moć ravnu Americi i Rusiji. Nema ni taj zavojevački poriv. Ni težnju ka teritorijalnom ekspanzionizmu. Nekad ga je imala, prednjačila je u kolonijalizmu, raspolagala ogromnim vojskama. Potom je odustala. Pronašla, najzad, svoj unutrašnji sklad. I od sebe stvorila najudobnije i najspokojnije mesto za život.

Današnja Evropa, to su čovečanske vrednosti, ljudska prava, jednakost u različitosti, istinska demokratija.

Nikako se ne bi smelo smetnuti s uma mađarsko tradicionalno i dugotrajno antirustvo. Od intervencije Ruske carske vojske 1849. kojom je ugušena Mađarska nacionalna revolucija do ruske okupacije Mađarske 1956. i nemilosrdnog obračuna sa Imre Nađom i njegovim liberalnim istomišljenicima. Orbanovo bratimljenje s Putinom išlo je direktno protiv ovog mađarskog, veoma izraženog i istorijski utemeljenog, sentimenta.

Ima li krize u Evropi? Možda. Neuspeh bi bio tragedija. Primer Mađarske ohrabruje.

Dočim, vratimo se u turobnu Srbiju. U naš jad i čemer. U našu žalosnu svakodnevicu.

Recimo da znamo šta nećemo. Znamo li šta hoćemo? Hoćemo li u Evropu ili nećemo? Ako hoćemo, da li smo spremni da prihvatimo sve uslove i sve obaveze koje takav kurs nosi? Ako nećemo, kud ćemo, kako i s kim? Sami? Kao ruski prirepak? Kao kineska ekspozitura? Kao Trampov plen?

Sa našeg unutrašnjeg stanovišta, dilema je još prostija. Hoćemo li samodržavlje, strahovladu i neslobodu u zamenu za mrve sa gospodareve sofre? Ili hoćemo dostojanstvo, vladavinu prava i pravdu, jednakost i demokratiju? Ili ničim ograničenu vlast jednog čoveka? Uz to još i mediokriteta.

Mađari su prelomili. Smogli su snage i pameti da kažu ne Orbanu i kažu da Evropi. Posle petnaest godina zabluda i pogrešnosti.

A mi?

Tek sad videh. I čuh.

Što nam se predsednik ovoliko uspandrčio?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.