Generacijsko pomirenje

U našoj kući opšte je poznato da sam dežurna braniteljka ljudskih prava. Sem toga, nazivaju me komesarkom za političku korektnost, odnosno: specijalnom poverenicom za rodno-senzitivan jezik. Naravno, znam da me zezaju, ali se tome nimalo ne protivim… Sve je okej, dok poštuju pravila konverzacije „iz mog resora“… Ipak, ejdžistička izjava gospođe majke zahtevala je moju neodložnu intervenciju.

„Kako to misliš – oduvek? To nikad ranije nisi rekla!“

„Nisam rekla, jer nisam imala šezdeset godina“, objasnila je, „I baš me je zanimalo da li ću, kad dođem u te godine, da promenim stav… E, pa – nisam ga promenila! Sada sam još sigurnija nego pre, jer sad ne govorim o drugim ljudima, nego o sebi samoj. Što sam glasala – glasala sam! Otkad postoji višepartijski sistem, uvek su sve sami starci prvi u redu na biračkim mestima. Ustanu u šest, pa krenu na glasanje… Kao, oni će nešto da odluče… Kao: znaju oni u kakvom društvu vi treba da živite!“

Ovo više nije izjava! Ovo postaje čitav monolog, u kom je svaka naredna replika sve skandaloznija od prethodne.

„Ne možeš tako da govoriš!“, prekidam je i pritom vičem, „To je ukidanje osnovnih građanskih prava! To je ejdžizam, na granici sa fašizmom!“, nastavila sam, besno, “ Da li stari ljudi plaćaju porez? Plaćaju!… Da li plaćaju druge račune?… Plaćaju, i to redovno, za razliku od mlađih! E, pa ko puni državni budžet, ima pravo i da odlučuje!“

„Imali smo mi dovoljno prilika da odlučujemo… I nismo se baš pokazali“, zaključila je.

Odjednom, shvatila sam šta moja mama zapravo želi da kaže. Ne misli ona da starim ljudima ukida pravo glasa, već je razočarana u političke odluke svoje generacije. A verovatno i generacije svojih roditelja.

Na kraju dana bumeri imaju sva prava na razočaranje. Nije ih strefio možda još samo udarac asteroida, mada ni ta opcija nije sasvim isključena.

„I šta sad?! Više nećeš izlaziti na izbore?“, pitala sam.

„Razmisliću o tome.“

„Ali, glupo je da ne glasaš! Glasaj za koga ja glasam!!!“, agitovala sam.

„Razmisliću i o tome“, kazala je mirno.

Od ovog razgovora prošlo je nekoliko izbornih ciklusa. Zapravo, „ciklusi“ su postajali sve kraći, pa mi se čini ko da se vrtimo u nekoj izbornoj centrifugi… Svako malo, neki izbori, vanredni izbori i referendumi. I tako, najzad, shvatam kako na glasanje najviše volim da idem u društvu svoje majke.

Ne smaram je pitanjem za koga će glasati, a često ne umem to ni da zaključim, iz njenih dnevnopolitičkih komentara. Naravno, ko i u svakoj poštenoj kući Srbije, mnogo se raspravljamo oko politike, ne samo ona i ja, već i predstavnici (i predstavnice!) svih ostalih generacija naše porodice. Sem toga, vrlo smo temperamentni, pa nije retkost da nam se rasprave završe lupanjem vrata.

Svejedno, ja sam nekako srećna kada na glasanje idemo zajedno.

S jedne strane, tako sam sigurna da nije bacila svoje pravo u đubre… S druge strane, ja volim izbore i svaki deo glasačkog rituala. Sviđa mi se praznična ozbiljnost komšijske atmosfere, na biralištu. Sviđa mi se što moje ime, u biračkom spisku, stoji do njenog… I ne znam kako to objasnim, a da ne zvuči mnogo glupo, ali se osećam nekako važno kada na glasanje dođem sa majkom.

Sećam se, valjda, kako me je vodila sa sobom, na izbore, dok sam bila mala… I onda nikako da mi dosadi činjenica da sam odrasla, da imam pravo glasa, isto ko i moja mama… I da imam mamu, da s njom dođem na biračko mesto. Takođe, volim i kada se malo doteramo, za glasanje, pa onda idemo ulicom, isfenirane, a ja se pravim važna.

Tako je bilo i ove nedelje. Ipak, učinilo mi se da je mama, iza glasačkog paravana, ostala koji minut duže, od očekivanog. „Jel sve u redu?“, pitala sam, a ona je klimnula glavom. U isto vreme, pogled mi se sreo s prekornim pogledom kontrolora: pa, valjda znam da na glasačkom mestu nema domunđavanja!

„Čekam te ispred“, kazala sam i izašla napolje. Minut kasnije izašla je i ona.

„Jel sve u redu – nije u redu!“, kazala je, „Zaboravila sam da ponesem naočare!“, konstatovala je, a onda nastavila da eksplicira svoju omiljenu pogrešnu tezu, „Eto, zašto starim ljudima ne treba dati pravo glasa! Zato što smo ćoravi!“

„Pa, jel si mogla da se snađeš?“, pitala sam zabrinuto.

„Nisam mogla, nego sam MORALA. A kad moramo, onda – MORAMO“, naglasila je, šmekerski.

Odjednom, osetila sam ogromnu želju da je zagrlim.

„Ne dam ja tvoje pravo glasa ni za šta na svetu!“

Prevrnula je očima, u postupku depatetizacije: „Dobro, sad idi negde drugde da štitiš ljudska prava, molim te!“