Porodične vrednosti

„Puuu!“, drala se dalje, na supruga i mene, mog najboljeg prijatelja i naše drugove i drugarice. Okrenula sam se da je bolje osmortrim i steglo mi se u grlu – od tuge, sažaljenja i toga što je sve ovo toliko glupo!

Zašto stojite na kiši, gospođo?! Smrzavate se, ovde, pred policijskim kordonom, da biste psovali i pljuvali, za nekim ljudima koje ne poznajete! Ništa vam nismo uradili, nismo vas ničim provocirali, nismo vas čak ni popreko pogledali, ma… ni pogledali vas nismo, dok niste počeli da nas psujete… I sutra, kada bi neko osporio vaša prava, gospođo, bili bismo tu, na istoj strani, sa vama… Idite kući, gospođo, mislila sam. I zagrlite nekog koga volite. I popijte nešto toplo – mokre su vam noge, razbolećete se!

Dvesta metara dalje, pred Skupštinom, stajala je standardna ekipa… Oni se, koliko znam, zovu „Skupština dostojna srpskog naroda“ i kampuju pred Igrom vranih konja, već mesecima. Kad god prođem pored tog njihovog impovizovanog šatora, zateknem ga praznog… Juče, međutim, tamo ih je bilo stotinak, uglavnom muških… Raspravljali su neku globalno-političku temu, ali koncentrisani na nešto drugo: pazeći da nam svi budu okrenuti leđima, dok prolazimo… Kao: ne vide nas. Kao: oni su živi zid. Kao: oni su brana, koja štiti Skupštinu Srbije, od nas…

Mesecima unazad, bukvalno ruže tu instituciju, svojim bednim transparentima i maskirnom ciradom, preteklom s ratišta… pa mada mi je apsolutno jasno da s tom gospodom ne delim ništa, moram da priznam kako ih obično gledam, sa blagom dozom simpatije. Zbog upornosti kojom se trude da dokažu da su relevantni „društveni pokret“, premda ih obično ima dvojica („fale još trojica, pa da ih bude pet!“)

Svako ima prava da se bori – razmišljam – i svako, ko se uopšte bori za nešto svoje, za nijansu mi je simpatičniji, od onih koji su odustali od svega. „Simpatična“ gospoda, međutim, misle da sam zarazna i da se bolest koju širim, prenosi pogledom… Kad vidiš pedere i pederke, samo im okreni leđa… kao što, kad vidiš medveda, treba da se praviš mrtav… i kao što sa ajkulom, naprimer, treba suprotno: da održavaš kontakt očima (i hvala srpskim tabloidima na ovoj korisnoj informaciji!)

Desno od „živog zida“ Skupštine dostojne susreta s medvedom, stajala je još jedna ekipica. Kada su videli da prilazimo, zauzeli su stav „mirno“, podigli su ikone i velike, drvene krstove ka nama, pa su u glas počeli da govore molitvu Bogorici. „Pomaže Bog!“, oslovila sam ih ljubazno, čisto da pokažem kako govorim isti jezik… kako sam, može biti, iste vere, a i da nisam: poštujem hrišćanski red… Tada se jedna slatka, malena baka, onako hrišćanski hrabro ustremila pravo na mene, držeći krst – kao oružje i kao štit… Očekivala je, valjda, da se, kad vidim krst – dezintegrišem, a meni je odmah bilo žao, što nisam u stanju da joj uslišim želju i tako donekle opravdam činjenicu da će se sutra probuditi s temperaturom.

Vozimo se istim prevozom, gospođo, i da – ja sam ona mlađa žena, što bi vam uvek ustupila mesto … i koja bi vam dala ruku, da izađete na svojoj stanici i da preskočite baru… Odakle vama, draga gospođo, uopšte ideja da – antihrist izgleda kao ja?!

Na sledećem ćošku, priključili smo se „našima“. Tim zlim „uništiteljima“ srpske porodice i porodičnih vrednosti, antihristima sa pokislim zastavicama u bojama duge, koji „zlobno đuskaju“ uz hitove sa Eurosonga. Mnogo poznatih i dragih ljudi, pa suprug i ja, nismo mogli da se odbranimo od čestitki, za to što smo prošle subote stupili u brak. Hvala najlepše, dragi naši… To želimo svima koji se vole i zato danas i jesmo tu – SREĆAN PRAJD!

U gužvi, pažnju mi je privukao jedan transparent: „Moja mama me voli“, pisalo je… a ispod, strelica i malo: „Evo je!“ … Pored momka sa tansparentnom, stajala je njegova plavooka mama. Držala je svog sina, čvrsto, pod ruku, ogrnuta zastavom u boji duge – onako, kao što superheroji nose plašt.

Ovaj momak i njegova mama, moja su izabrana slika dana! Slika porodičnih vrednosti, jer samo je jedna važna. LJUBAV, braćo i sestre, a ne psovke i kletve! Samo će ljubav spasiti porodicu, Srbiju i svet.

Saberite se! Jer, jednaki smo… A ako nismo, to je zbog toga što ćutite kad vam oduzimaju i što se množite, deljenjem. LJubav se ne brani psovanjem bližnjih, po ćoškovima mokrih ulica i taj koji vas je u to ubedio – NIJE VAM PRIJATELJ i NE VOLI VAS!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.