Sudski rijaliti šou

Čujem vas kako pitate: dobro, a zašto pišeš o tome… i to je sasvim logično pitanje. Pišem, jer mi se zapravo veoma retko događa da me toliko obiđe neki globalni hajp i sveopšte interesovanje, pritom: na temu koja se može posmatrati i kao feministička.

Lično je političko… zar ne? Sem toga, ovde se radi o porodično-partnerskom nasilju nad ženama, a to je – verovatno, najvažnija svetska tema i ozbiljan problem koji dele razvijena i nerazvijena društva… Nema nikakve sumnje da je to tema od javnog značaja i da je važno da se o tome što više priča.

Pa, ipak, nije li ova tema – tema nasilja nad ženama, u holivudskoj ikonografiji, uz slavu, glamur, poznate glumce i odštete u milionima dolara, zapravo bila samo još jedan reality program, zasnovan na spektakularizaciji nasilja i banalizaciji sudstva?!

Koje su šanse da sudski proces kojim se zabavlja čitav svet, uopšte bude pravičan i bez pritiska javnosti na porotu i sudije, koji donose odluke? I najzad: koja su bila sva naša popularna opravdanja da pomno pratimo ovu seriju punu pikantnih detalja, iz života bogatih ljudi, koji su bedni, kao i mi?!

Ako je suditi po mojim društvenim mrežama, jedan od najčešćih izgovora bila je psihologija. Interesovanje za popularnu psihologiju i ljudsku prirodu. „Kao neki udžbenik – sve se tu vidi“, komentarisali su moji prijatelji, a prednjačili glumci. „Nevezano za činjenicu da je to spor između glumaca, svi ti iskazi, sve reakcije… Čovek, a posebno glumac, mora da se zapita: kako se to uopšte odigra?!“

Drugo opravdanje bilo je fenomenološko, uglavnom iz feminističkog diskursa.
„Čak i da se dokaže da je Amber Heard sve lagala, to što vam se ona ne dopada, i dalje je dokaz vaše mizoginije!“, pročitala sam na tviteru…. Zatim sam čitala i kako se feministkinje međusobno optužuju, za nedostatak empatije prema sirotoj bogatašici i žrtvi nasilja, Amber Herd. Činilo mi se, zapravo, kako je ovo suđenje, nova platforma za podele u postjugoslovenskon feminizmu. Pa, mada stvarno razumem da nasilje nad ženama jeste ključna tema, nekako nisam mogla da se ne zapitam: zašto se, s istim žarom, tom istom temom ne bavimo, kada se sude neki Miroslav i neka Slavica… kada u pravosudnom sistemu ne nalaze pravdu i kada u igri nema cifara sa šest nula?!

Treći, najpopularniji izgovor za praćenje suđenja, bio je vezan za razumevanje američkog pravosudnog sistema… što mogu da razumem, kad su u pitanju stručnjaci za oblast zakona i prava. Ipak, bude mi nekako krivo kad vidim kako upućenost u američko sudstvo, u Srbiji, progresivno raste… a kako zapravo nemamo pojma, o tome kako sve ove stvari funkcionišu kod nas. Da smo vreme uloženo u DŽoni Depa i Amber Heard, upotrebili za edukaciju o našem pravosudnom sistemu, možda bismo svi od toga imali nekakvu korist!

Na kraju, poštujem sve one ljude koji se nisu skrivali iza intelektualnih izgovora.

„Pratim, jer mi je zabavno!“, rekla mi je komšinica, pripadnica generacije iks. „Lepi, bogati, slavni… a zapravo: teške prostačine. Tačno znaš takve parove, iz života… Samo je ovo zabavnije, jer se makljaju po nekim vilama i jer znaš da taj slučaj sad prati čitav svet!“

Realno, komšinica je objasnila… Samo što meni i dalje nije bilo zabavno, do mere da sam počela da se pitam: šta je sa mojom empatijom? Da li je preizražena, u potrebi da poštujem „privatnost“ DŽonija Depa i Amber Heard… ili je zapravo nemam, zbog toga što su bogati, lepi i slavni i što se „makljaju po vilama“, kao da tamo to boli manje, nego u dvosobnom stanu, kupljenom na kredit?!

U svakom slučaju, mnogo me zanima: da li bismo, s istim interesovanjem, pratili prenose iz lokalnih sudnica i da li bismo držali stranu neke Slavice, jer je žena… ili bismo više verovali Miroslavu, kao muškarcu ?! Isto me tako zanima i da li bi javni prenosi suđenja, učinili naše sudstvo malo transparentijim ili bi se tek tada sveli na apsolutni reality show?!

Da li bismo iz ovog rijalitija naučili nešto važno ili bismo zaboravili na minimum civilizacije i postali društvo koje uzima pravo u svoje ruke, čineći nasilje zabavnim sadržajem za tabloide?!