Umetnica mora biti zdrava

Osim što ne volim šale kojima se relativizuje užas rata, ova me dodatno nervira – jer sam svoju prvu, zvaničnu koronu – dobila baš sad. Nakon pune dve godine izvlačenja, provlačenja i eskivaže… Nakon 800 i više dana u režimu: maska-distanca, kao u igrici, koja ima milijardu nivoa, uspevala sam ostanem zdrava, dovoljno dugo, da bih počela malo da tripujem kako se kovid „dešava drugima“… Kako sam baš ja – posebna pahulja ili recimo: ona kopriva u koju ne sme ni grom! A onda sam se, jednog jutra, samo probudila s temperaturom i – ostatak ovog scenarija, svakako vam je poznat.

Ono što možda treba naglasiti – čisto da ne brinete, jeste da se moj lični kovid scenario realizuje u koprodukciji sa tri doze Fajzera. Zbog toga, sam po sebi, nije preterano dramatičan. Samo, uspeo je ipak da se nacrta na antigenskom testu, u radnoj nedelji sa previše obaveza. Tako mu napetost psihološkog trilera dodaju pregaženi rokovi, rad od kuće, neizbežan osećaj krivice zbog odsustvovanja sa proba (naredne dve nedelje, u pozorištu, uvek su ključne!), a onda saradnici u čijim glasovima tripujem blagi prizvuk zavisti, što sam kovid ovog puta dobila ja, a ne oni… I naravno – Vladimir Putin! Krunisani kralj moje korone! Prizori rata i razaranja, koji ne nestaju iz moje glave, čak ni onda kad namerno isljučim televizor.

Ne, nije Putin stavio tačku na koronu! … Putin je stavio uzvičnik na sve crne misli, koje potiskujem, od kad je čitava stvar sa epidemijom i počela, pa sada – jedan glas u mojoj glavi šapuće: „Sve će to proći“… dok drugi, mnogo glasnije, izgovara cinično: „Neće, neće! Čovečanstvo je neizlečivo! I bolje da nas unište virusi nego da opet sve moramo sami!“

Pa, ipak – za osobu koja vidi da svet raspada, nepristojno mnogo me je zanimalo: ko će nas predstavljati na Eurosongu?!

To je, otprilike, sve što treba znati o ljudima, psihologiji i životu, kao takvom. Nema tih crnih misli, pred kojim šljokice neće sijati jače i nema rafalnog zvuka, dovoljno snažnog da zagluši lake refrene. „Hoće živina da živi“, moja Petrija, „I šta ćemo sad?“ – pitala bi Konstrakta.

U inat Kraju Sveta, Putinu i svim članovima lokalnog KUD-a „Dveri & Sputnjiks“, koji su ovih dana plesali, pod nogama spomenika ruskom caru – ispratila sam izbor Pesme za Evroviziju, tako fanatično i posvećeno, ko da mi život od toga zavisi! Ili bar ko da su mi, kod lekara, kazali kako je praćenje Beosonga obavezni deo protokola i antikovid terapije.

Svaki sam slobodni trenutak posvetila guglovanju biografskih trivija o manje poznatim izvođačicama… a silan intelektualni napor i koncentraciju uložila sam u analizu lirike, metrike i formalnog plana, svake od 36 kompozicija.

Premda sam porodično-prijateljskom linijom garantovala „siguran glas“ timu Sare Jo, od onog dana kad je Konstrakta objavila spot za Triptih svojih pesama – bilo mi je jasno da neću glasati ni po babu, ni po stričevima, ni po najboljem drugarstvu, već po klasnoj i generacijskoj pripadnosti! … Jer, when Konstrakta said „Nemam knjižicu“ – I really felt that, rekli bismo na Tviteru… i sama pomisao da će ovaj stih biti otpevan u prajm-tajmu javnog servisa, ispunila me je nekom neočekivanom nadom.

Kao da učestvujem u tajnoj subverziji nad dominantnim diskursom i kao da SMS po ceni od 36 dinara sa PDV-om može da popravi svet, promeni vlast, zaustavi rat, stavi tačku na koronu i učini da se osetim – zdravo.

A umetnica – svi znamo – mora biti zdrava!

Čak i kad igrom slučaja uživa u privilegiji overene knjižice – umetnica mora biti zdrava, pre svega – u glavi. Umetnica je, dakle, dužna da se bori za svoje zdravlje, svim raspoloživim sredstvima… jer ništa nam, u ovom svetu, ne obećava bolje dane, niti budućnost, sa manje briga i stresa. Pa, mada znam da umetnost verovatno neće spasiti svet, jasno mi je i da se vlast neće promeniti sama, kao i da definitivnu tačku na ratove i koronu, neće staviti nijedna vojna sila, niti njen vrhovni komandant… Mi ćemo, drugovi i drugarice!

Ispostaviće se, kao i uvek, da sve zavisi od nas.

Od našeg činjenja ili nečinjenja. Od naše snage i našeg zdravlja.

Zato, uživajte u svojoj dnevnoj dozi eskapizma, dok još možete… i ne ljutite se na sebe ako vas u ovom mračnom istorijskom trenutku trivije poput Eurosonga drže u iluziji „normalnog života“. Iluzija je pola zdravlja, a nada – njena jača polovina.

Pa, onda: pijte dosta tečnosti, oblačite se slojevito, redovno vežbajte, perite ruke, nosite maske i zavrnite rukave, za svaki naredni buster i svaku narednu dozu… Teška vremena dolaze, a sve što imamo smo – MI!