Dežurni letnji krivci ili ne(znalci)

I dok u Evropi i stručnjaci i nestručnjaci raspravljaju o tome da li je „španski model“ fudbala nedostižan za ostatak sveta, ili je to nešto što se može uporediti sa vođenjem ljubavi, ali bez strasti, bez seksa, na brdovitom Balkanu se digla „kuka i motika“ na brojne TV reportere koji su nam „pomagali“ da lakše pratimo zbivanja na stadionima u Poljskoj i Ukrajini. To je još jedan dokaz da su Srbi genijalci, ali za sporedne stvari. A stvar je više nego prosta. Na kom je nivou srpski vrhunski fudbal, na tom su nivou i momci zaduženi za interpretaciju fudbala u medijima. Uostalom, nije li lane Šamrok Rovers izbacio Partizan iz Lige šampiona, a Vaduz iz Lihtenštajna eliminisao Vojvodinu. Naš najtrofejniji klub danas zovu Crvena zvezda Krško jer gubi od slovenačkog drugoligaša. A kada se tome doda da je leto i da je u ovoj sparini zamro čak i politički život (pa Srbija nikako da dobije novu Vladu) onda je jasno da je najlakše bes iskaliti na onima koji su nam u sportskom životu i ovako i onako najmanje važni. I to se odnosi podjednako i na bivše i na sadašnje reportere.

Jedan dnevni list je pokušao da bude duhovit, pa je u stripu prikazao mene i danas najaktuelnijeg fudbalskog reportera. Ja egzaltirano vičem: Gol, gol, nije važno za koga ni ko ga je dao, a današnji kolega lupa gluposti skinute sa interneta. Ispod slike autor se pita šta je bolje – ono juče ili ovo danas. Voleo bih da mi taj karikaturista ukaže na jedan moj prenos u kome je reporterska faktografija (a to znači ko igra, ko je strelac, koji je minut igre) bila na „debilnom“ nivou kako sam prikazan. Dapače (što bi rekli Hrvati) jedan drugi dnevni list napisao je preko cele strane: „Milojko vrati se, sve Ti je oprošteno“. To je samo dokaz da su sportski reporteri, valjda od nastanka televizije, bili na tapetu. Naročito u letnjim danima i posle velikih međunarodnih događaja. Međutim, „razlika je u diferenciji“ kako je u šali nekada govorio veliki fudbalski trener Biće Mladinić. Nekadašnji TV kritičari su mogli da napadaju Mladena Delića i mene na primer zbog reporterske egzaltacije, Dragana Nikitovića, Vladana Stojakovića, Milku Babović i druge zbog raznih vrsta preterivanja ili grešaka, ali nikada niko nije mogao da napiše da se ne razumemo u događaj koji prenosimo i da se ne držimo osnovnih pravila reporterskog zanata. Jer, kada reporter sa minulog Prvenstva Evrope nema šta drugo da kaže o fantastičnom golu Kristijana Ronalda nego „da je to njegov prvi gol od kako je okrečio stan“, onda tu prestaje svaka priča i o fudbalu i o TV reporterima.

Inače, kolegama i urednicima iz nekih listova poruka: Zavirite malo u arhive sportskih redakcija, pa pogledajte kakav su stav i odnos imali i kako su pisali nekadašnji naši velikani sportskog novinarstva o velikim sportskim događajima i velikim uspesima i neuspesima sportista. To je danas jedini način da naučite da se sutradan posle čuda koje je napravio Emir Bekrić na atletskom Prvenstvu Evrope, ne može njegovo srebro baciti na marginu lista, a preko cele strane slaviti pobeda Španije u fudbalu. Ili da se ispadanje Jelene Janković u prvom kolu Vimbldona naziva sramotom. Pa Jelena je koliko juče bila najbolja na svetu i veliko je ime ne samo našeg tenisa. A velikane treba čuvati, voleti ih i poštovati i kad im ne ide najbolje. Ostaće za sva vremena pouka najvećeg srpskog sportskog novinara pisane reči Ljubiše Vukadinovića jednom kolegi kome je skrenuo pažnju da se u naslovu izveštaja sa košarkaške utakmice ne može napisati „Korać razočarao“. Ne kolega, Korać je velikan koji ne može da razočara, on jednostavno nije imao dan. U toj poruci, između ostalog, se krije tajna srpskog sportskog paradoksa: imamo kao nikad svetski vredne devojke i mladiće, a nemamo sportski list čiji tiraž prelazi 10.000 primeraka. U svakom slučaju, srpski sportisti zaslužuju mnogo bolju medijsku pratnju nego što je imaju.