Država kao veliki cirkus

Uzmimo na primer politiku prema Kosovu, zbog koje smo bombardovani i zbog koje je u krajnjoj liniji i pao Miloševićev režim. Šta je po tom pitanju promenio DOS, šta Koštunica i Tadić? Apsolutno ništa. Šta će, sudeći po najavama promeniti aktuelna vladajuća crveno-crna-bezbojna koalicija? Takođe ništa. Jer, Kosovo je i dalje „srce Srbije“ koje nas, kako rekoše u Insajderu, samo u poslednjih nekoliko godina košta više od dve milijarde eura. I ne samo to. Kosovo je za sve srpske vladajuće garniture bilo i ostalo „Sveta srpska zemlja“, od čije odbrane oni neće odustati makar mi nestali kao narod!

Nema nikakve sumnje, srpske „političke elite“ su se potpuno odrodile od naroda i države. Kad se jedni „umore“ od vlasti, dolaze drugi i rade po sistemu „gde ja stadoh ti produži“. Jer, svi ti ministri, svi ti naši vlastodržšci, nisu ništa drugo nego politički manekeni, Guliveri reči a Liliputanci dela. Da li ste ikada čuli ili pročitali da bilo ko od njih iznese neku ideju ili predlog (osim sumanute gradnje kanala do Soluna ili podele besplatnih akcija) šta da se radi i kako da se popravi stanje u resoru koji vode? Njihova nekompetentnost, njihovo neznanje, uvijeno je u takvu identičnu bla, bla frazeologiju da čovek kad ih sluša, ne zna da li je reč o ekonomiji, trgovini, zdravstvu, prosveti ili sportu?

Pre četiri godine, posle izborne pobede koalicije „ Za Evropsku Srbiju“, pravio sam intervju sa tadašnjom ministarkom sporta Snežanom Samardžić Marković. Setih se toga prošle nedelje, kada sam u nekim novinama pročitao razgovor sa današnjom, isto tako mladom, lepom i pametnom ministarkom i još šahovskom velemajstoricom Alisom Marić. Njena pamet, međutim, očigledno nije za ministarsku upotrebu. Zapanjujuće je koliko su to iste fraze, iste reči koje ništa ne znače, a koje je pre nje izgovarala i njena prethodnica. O nastavku izrade Strategije sporta (valjda do sudnjega dana), o privatizaciji Zvezde i Partizana, koja se ne može rešiti preko noći (iako je ta noć duža od 20 godina), o stabilnom finansiranju „birokratskih stubova“ našeg sportskog pokreta: SSS-a i Granskih saveza, i konačno o prioritetu mandata, iskorenjivanju dopinga, nasilja i korupcije u sportu. Alisa je rekoh mlada, lepa i pametna, ali kad pročitate šta je rekla, jasno vam je da se našla u zemlji čuda.

Da ne bih ispao destruktivni kritizer, evo kako bih ja, da sam na mestu Alise Marić, rešio dosad „nerešivo“ pitanje nasilja ili huliganstva na tribinama sportskih objekata. Ušlo je u modu pravljenje raznih spiskova, pa bih ja zamolio ministra policije da mi dostavi spisak tih stotinak „izvođača“ huliganskih radova (jer nema ih više, a svi su uredno registrovani u policiji). Javna je tajna da su ti isti saradnici naših policija. A ako nisu, ništa lakše nego to demantovati objavljivanjem njihovih imena sve sa fotografijama. Taj i takav spisak ja bih objavio, a od policije zatražio da dotičnima zabrani ulazak na sportske priredbe sve dok ne prihvate i potpišu da će se civilizovano ponašati.

Naravno, znam i ja da je to lako reći, a u ovom cirkusu od države teško izvesti. Ali, bar bih pokušao, i onda mirne savesti podneo ostavku i „ispisao se“ iz te „odrođene političke elite“ Srbije. Pogotovu sada, kad su počeli na ulici da prebijaju ljude, ne hajući za opomenu svog rodonačelnika da niko ne sme da bije narod. Da nije tužno, bilo bi kao u cirkusu. A zna se, „što su borci smešniji- cirkus je uspešniji“.