Srbija se urediti ne može

Prve izjave novoizabranog predsednika Srbije i prvi potezi novog selektora fudbalske reprezentacije jasno pokazuju na kom je nivou njihovo znanje, njihova svest o sebi i drugima, kao i njihovo shvatanje funkcija koje obavljaju. Njihovo poimanje stanja u društvu i fudbalu takođe jasno nam daje na znanje da oni ne poseduju nikakvu moć zapažanja niti svest o razlici između javnog i privatnog mišljenja i delanja. Jer kad predsednik kaže za medije, o Crnoj Gori i Crnogorcima, o Vukovaru i Srbima u njemu, o Srebrenici i NATO alijansi, ono što ni u najintimnijem društvu u svojoj Bajčetini privatno ne bi smeo da kaže, to samo znači, da nije svestan funkcije na kojoj se nalazi. Isto to važi i za fudbalskog selektora. Kada izbaci iz tima igrača nesrpske nacionalnosti zato što ne peva srpsku himnu, to znači da on nema predstavu o međunacionalnim odnosima u državi čiji je selektor niti o tome da u Srbiji osim hrišćana postoje i ateisti, agnostici i ljudi drugih veroispovesti.

Sociološki gledano, stanje u srpskoj državi i društvu, pa samim tim i fudbalu, takvo je da nam ne mogu pomoći ni Evropa, Amerika i Rusija zajedno, ako mi sami sebi ne pomognemo, odnosno ako ne uredimo društvo i državu. Jer država nam je u haosu. Praktično, nema opšte prihvaćeno političko uređenje, niti definisane granice. Društvo je razbijeno, razoreno do te mere da ne postoji ni jedna od društvenih klasa, koje u civilizovanom svetu brinu o državi i građanima. Buržoaziju ili kapitalističku klasu, komunisti su uništili još 1945. Danas se vraćamo kapitalističkom sistemu društvenih odnosa ali bez kapitalista. Radničku klasu smo, nakon svih događanja naroda, sveli na čist lumpen-proleterijat (ili savremenim jezikom rečeno, na švercere). Seljačka klasa je davno otišla u gastarbajtere, sela su opustela. Srednja iliti građanska klasa koja je stub svakog uređenog društva, ekonomski je uništena i nestala je sa scene.

Šta Srbija umesto svega toga ima? U poslednje dve decenije dobili smo klasu koju malo koja država na svetu ima. To je „politička klasa“ (vlast i opozicija) koja se već dvadeset godina smenjuje na vlasti u državi koje nema. U predizbornim kampanjama obećavaju sve i svašta, promeniće ovo i ono, a kada dođu na vlast ne menjaju ništa. Ne brinu ni o državi ni o narodu već samo o sebi i svojim partijskim kadrovima. Imamo takođe „tajkune“, koje je stvorila pomenuta klasa da bi imao ko da ih finansira. Konačno imamo i „službu“ (UDBA, SDB, DB, BIA) koja sve to nadzire i kontroliše.

U takvom društvu nemoguće je da normalno funkcioniše ni fudbal iako je reč o nevladinom sektoru. Srpski fudbal je na „slepom koloseku“ od 1997/98. godine kada je država u raspadanju dozvolila Arkanu da uzme FK Obilić i sa njime postane šampion države. Obrtao je Arkan sa tim Obilićem milione maraka, bez ikakve kontrole, a na kraju, mnogo godina posle njegove likvidacije, za sve je odgovarala njegova udovica, tako što je provela godinu dana u kućnom pritvoru.

Arkanovi „fudbalski naslednici“ međutim otišli su i korak dalje. Na ovaj ili onaj način ušli su i u naše najbolje i najveće klubove, što Arkanu nije bilo dozvoljeno. Tada je počela otimačina oko fudbalskog blaga (talentovanih fudbalera, čak i u dečjem uzrastu). U toj otimačini padale su i glave. Ubijeno je šest predsednika prvoligaških klubova i na kraju, u po bela dana na Terazijama i generalni sekretar Fudbalskog saveza. I šta mislite zašto ni jedno od tih ubistava do dana današnjeg nije razjašnjeno? Ne dozvoljavaju oni koji su to učinili, jer su još tu i rade u fudbalu šta god hoće. Nema države, niti bilo koje njene institucije koja bi im se suprostavila. Zašto nadležne službe, finansijske inspekcije i poreski organi ne smeju ni da pomisle da provere poslovanje Zvezde, Partizana, Vojvodine…? Zato što bi se lako otkrilo da je u pitanju prljavi novac raznih Šarića, Varića, Keka, Kanova i sl. I što je najgore otkrilo bi se ko sa njima šuruje? Ko, kako i zašto zadužuje naše vodeće klubove? A to se ne sme otkriti po cenu njihovog gašenja.

Naši političari često ističu kako je stanje u Srbiji dobrim delom takvo, zbog svetske ekonomske krize. Kriza je međutim i u Zapadnoj Evropi, u svemu sem u fudbalu. Kako je to moguće? Tako što je reč o uređenim društvima, o pravnim državama i fudbalu kao nevladinom sektoru. A što se Srbije tiče: Dok je nama nas ovakvih kakvi smo i naše „političke klase“, Srbija se reda i fudbala nagledati neće.