Ne znam ko je autor, ali uveselio je tada ljude pišući o Belopalančanima koji su išli za Beograd, autobusom jakako, da podrže „onog našeg“, i kako su se iznenadili videvši da Beograd nije „u ruševine“ jer ih je RTS ubedio da ga fašisti – uh, što to zvuči poznato – načisto uništiše. I kako su se mučili da nađu „Teraziju“, pa rešiše „da pituju malečkog Nemanju jer je prolazio kroz Beograd s kamion kad je dobio prekomandu“. Prepričavam po sećanju.

Setio sam se tog teksta prolazeći centralnim ulicama Beograda u petak, u vreme Vučićevog mitinga. Na Slaviji je treštalo neko kolo, iz pravca Skupštine čuo se glas Borisava Đorđevića. Prolaze ljudi, izgubljeni, ne znaju ni gde će, ni šta će. Nose papirnate zastavice sa kojima, pogotovo s obzirom na sve groznije okolnosti – izvini otadžbino – sve manje mogu da se identifikujem.

„Đe je to… A, ođe“ – kaže neki čiča. Stičem utisak da ima dosta starijeg sveta. Mnogi piju pivo ispred prodavnica, čekajući da im prođe vreme. „A brate, što mi ne reče da si tamo“, priča neki mladić preko mobilnog telefona, „pa to ti je čuveni park, tamo ćemo da se nađemo“.

Verovatno je pokoji roditelj iskoristio besplatan prevoz za „prestonicu“ i nazad da obiđe dete koje studira, poneko možda da svrati do lekara. Mlađi do Ušća ili Delte, kao jedna devojka sa jakim južnjačkim akcentom. „Ajdemo u Beograd jer tamo ima sve“, rekao bi još jedan vlasti bliski muzičar.

U međuvremenu je na fejsbuku „šerovano“ neko zapažanje Gorana Markovića koji je, kao piše, takođe, prošetao u vreme mitinga, pa opisuje kako su mitingaši naišli na neprijateljski raspoložene građane Beograda. I da ih je gledao u oči, dok su oni skretali poglede. Ja sam izbegavao da ih gledam u oči, želeo sam da se sve što pre završi. Pomišljao sam se da će me, usled mrštenja, zaboleti glava. Ne zato što sam građanski cvet gadljiv na „narod“, uostalom nisam, po rođenju, ni takozvani Beograđanin, nego sam se prosto tako osećao.

Da me je neko pitao znam li gde je autobuska stanica ili Skupština Srbije verovatno bih na stranom jeziku odgovorio da ne razumem. Glumio bih stranog turistu, razočaranog što je u Beogradu skinuta novogodišnja rasveta, a tek je april. Bukirao sam hotel još u decembru, kad ono – mućak. Ni jednog jedinog irvasa. Zamislio sam dogradonačelnika Vesića kako me teši: „Znate, ne bismo mi… Znamo koliko volite naše lampione i Deda mraza, nego ovi fašisti… Ali probajte naše ćevapčiće u Skadarliji. A sad će još malo i gondola.“

Nisam bio u Beogradu decembra 1996, tek naredne godine postao sam student. Ali mogu da zamislim da je tada bilo izraženijeg neprijateljstva o kojem govori Marković, najzad, dogodio se i sukob na dan kontramitinga. Postojala je čvrsta granična linija između „građanstva“ – tako su protesti i nazvani, građanski – i predstavnika duha pasivnih krajeva, što bi rekao Borisav.

Tada se stremilo modernizaciji, a sada, sem Vučića, i dominantna opozicija teži jedinstvu, sabornosti ili kako to zvanično zovu – dijalog. Spajaju ih iste zastave koje se malo vijore, malo su na đubrištu, kao i svaka potrošna roba.