Najava predsednika Vučića da bi u Srbiji mogao da uvede dvadesetčetvoročasovni policijski čas vodi opravdanom pitanju gde je granica između realno potrebnih mera i nečeg drugog – nečeg drugog što je kombinacija kampanje, straha i dobro poznate sklonosti šefa naprednjaka ka čvrstoj ruci.
Iako su izbori u Srbiji odloženi na neodređeno vreme vladajuća stranka preko svog glavnog, ako ne i jedinog propagandnog sredstva, njenog lidera, vodi kampanju.
To nije ništa novo jer kampanja je od 2012. godine permanentna, čemu su doprineli i brojni prevremeni izbori, ali se sada održava u specifičnim uslovima. Za razliku od nekih drugih država gde građane o situaciji u vezi sa epidemijom obaveštavaju stručnjaci ili ministri zdravlja, nas informiše predsednik, gotovo svakodnevno.
Time se šalje poruka da građani, navodno, jedino njemu veruju i da građana, zapravo, i nema, već samo podanika koji se odazivaju jedino na strogi glas šefa države. Treba se nadati da ćemo iz epidemije izaći što bezbolnije, treba verovati da vlast čini sve što je dobro i opravdano – karantin od 24 sata to svakako ne bi bio – ali ne treba biti naivan, jer znamo s kim imamo posla.
Vučić demonstrira i strah. Potrebno je uložiti veliku volju pa poverovati da je to (samo) strah za živote „baka i deka“ i ne samo njih, za ekonomiju i standard koje će ova epidemija da uruši u manjoj ili većoj meri.
Reč je o strahu od gubitka vlasti i svega što ona sobom nosi – i to je suština političke priče o „italijanskom scenariju“, poput onih ranijih o „ukrajinskom scenariju“ i „makedonskom scenariju“.
Najzad, najava neprestanog policijskog časa – koja nipošto nije izrečena u afektu, već sutradan posle najave jedan od zvaničnih tabloida sa naslovne strane zavapio je da „samo totalni karantin znači spas“ – otkriva „dobrog, starog“ Vučića koji, mada se odlično snalazi u (pseudo)demokratskim uslovima, nimalo nije gadljiv na ogoljenu diktaturu.
Opravdanje za uvođenje gole diktature je da je „narod“, bilo ovdašnji ili pečalbarski, stoka koja širi zarazu i da se s njim može samo gvozdenom pesnicom.
Ovo vanredno stanje prilika je za ljude da dođu sebi. Smanjenje mogućnosti za kretanje i za društveni život prinuđuje nas, hteli ne hteli, na odricanje i od raznih šarenih laža svakodnevice i navika među kojima su neke štetne. Čovek u ovakvim okolnostima dobije priliku da čuje svoj unutrašnji glas koji je inače često prigušen.
Ali ako mu svakodnevno sa TV-a trešti preteći glas predsednika, ta prilika ne može biti iskorišćena. Uz dozirano kretanje, treba dozirati i (dez)informisanje – dobro je za mentalno zdravlje.
Kad sve ovo prođe građani će imati priliku da pokažu da nisu podanici i da ih nije strah – za razliku od predsednika – a dotle bi i oni koji sebe vide kao alternativu vlasti mogli da se presaberu i razmisle o nekim svojim odlukama koje su navodno zacementirali.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
