Ko je sebičan 1Miloš Mitrović Foto: Stanislav Milojković

Da su za tren oka uradili ono što drugi ne uspevaju – a mnogi se i ne trude da uspeju iako tvrde suprotno – da urade godinama: ispostavili preko potrebne političke zahteve, na primer ostavku Vučića, i sakupljanjem kritične mase saterali vlast u ćošak.

Sjajno bi bilo da u ovom trenutku pred „domom narodne skupštine“ i u okolnim ulicama traje sedeljka milion ili dva miliona ljudi pod maskama nepokolebljive volje i da o tome sve svetske agencije izveštavaju kao o „revoluciji maski“ u Srbiji i skorom kraju Vučićeve vlasti.

Ali, biće da ne biva.

Na zgražavanje nekih njihovih profesora, studenti, iz njihove vizure, misle samo na svoje zadnjice, to jest na „partikularne interese“ kao što su ostanak u domovima i uvođenje dodatnih ispitnih rokova zbog korona krize.

Studenti su ispostavili i otpis školarine za ovu godinu kao zahtev – u čemu se možda i može videti dašak nekih budućih protesta sa više priželjkivanih političkih obeležja kojih sada nema.

Jovo Bakić kaže da je „tužno što naši studenti ne vide jad i očaj društva u kojem žive, već samo sopstvene nevolje“.

Možda on iz prve ruke kao profesor ima neka neposredna saznanja, ali biće da i to ne biva.

Naravno da studenti vide „jad i očaj“ i sva nepočinstva vlasti. Ali isto tako vide i da ne postoji politička alternativa.

Vide da je opozicija u Srbiji, u njenim takozvanim strankama koje najviše jadikuju zbog jada i očaja, nikakva. Možda se pitaju da nije i ona, ili bar njen istaknuti deo, imitacija opozicije, što kaže Bakić.

Kao što ne vide veličanstvene uspehe vlasti, ne vide, na primer, ni da je opozicija na nedavnim kvaziizborima trijumfovala bojkotom, kako neki njeni predstavnici tvrde.

A ne vide ni da je Jovo Bakić formirao levičarsku stranku, kao što je obećavao, niti da juri sa motkom režimlije po ulicama, kao što je sugerisao da će se dogoditi. Biće da studenti misle da nema nade da će se nešto promeniti.

I onda „partikularan interes“ što bržeg završetka studija i bežanija s pasošem glavom bez obzira preko granice izgleda logičan izbor.

Sada je vreme drugačije – nije 1968. kada su studentima u Beogradu smetale ne samo domaće nepravde, već su ih bolele rane celog čovečanstva, tada u Vijetnamu, ranije u Kongu i Alžiru, zbog kojih su izlazili na ulice. Nije ni 1996/1997 kada smo bili izolovana zemlja, pa nisu imali izbora osim nje.

Danas im je polje široko, bogatiji svet ih čeka raširenih ruku.

Jedino da se nadamo da će korona vratiti puni sjaj granica i drastično smanjiti mogućnosti za odlazak, što bi studente prinudilo da zavole otadžbinu jer drugog mesta pod suncem ne bi bilo, ali to bi bilo naopako.

Nije sporno da bi studenti trebalo da imaju više energije za menjanje ovakve stvarnosti, ali to bi trebalo da je slučaj i sa svima drugima koji stvarno žele promene, kojima su puna usta promena. I u tome bi svako trebalo da pođe od sebe.