Uz to je i liberalan – to je demokratsko, plavo, gledano po stranačkim bojama, ostrvo u republikanskom, crvenom teksaškom moru.

Kažu da je Ostin i najbolje mesto za život u SAD, osim ako ne podnosite suptropsku klimu, na primer. U pauzi obilazaka raznih uspešnih kompanija i univerziteta, grad nam je iz turističke vizure pokazala šarmantna „vodičica“ zvana Indija. U sećanju mi ostaje njena preporuka da u jednoj poznatoj lokalnoj radnji, gde se prodaje samo sladoled, prosto moramo probati ukus meksičke vanile. „It’s life changing experience“ („to je iskustvo koje će vam promeniti život“), rekla nam je nasmejana Indija dok joj se znoj slivao niz lice – u autobusu, avaj, nije bilo klime.

I „primimo“ se mi gosti Centra za stranu štampu iz Vašingtona, a bilo nas je iz raznih zemalja od Malezije do Nemačke. Neki nisu ni hteli da meksičkoj vanili dodaju još neki ukus. Očekivanja su, dakle, bila velika, a krajnji utisak, kako to obično biva, razočaravajući. Ništa novo pod Suncem.

Indija je devojka koja očigledno zna da radi svoj posao. Ispričala nam je i kako kad dođe umorna kući, pas joj odmah legne na grudi. „A koji pas“, pitao je neko. „Pit bul“, odgovorila je. Mmm, da.

Ovoga sam se setio primetivši neki dan da se u Beogradu, na dekadentnom Vračaru, otvorila još jedna „đelaterija“. Poslastičarnice, naime, odlaze u istoriju, trend je, izgleda, da se otvaraju radnje specijalizovane za sladoled. Ispred te radnje sede mušterije, na nečemu poput stepenika, a ne za stolovima kojih i nema jer su „smor“, i ližu nešto što će im, nema sumnje, promeniti život.

Koji mesec ranije prijatelj se zapanjio kada je shvatio da nisam čuo za „Belu kozu“, tako se valjda zove, „đelateriju“ na Dorćolu. „Kako ne znaš, tamo je najbolji sladoled u gradu“, reče mi. Zaista, obratih pažnju kad sam tamo sledeći put prolazio. Pred „Belom kozom“ sedi svet na stepenicama, jer to je tako cool, i liže nešto – dabome po pristupačnoj ceni kao i u onom mestu na Vračaru – što će mu promeniti život.

I kad god prođem, stepenici puni, ne da mi se da probam „handcrafted“ čudo za par stotina dinara – sve do jedne prilike. „Bela koza“ poluprazna, priuštim sebi to zadovoljstvo. Pa… Mislim, u redu je sladoled. Ali nemam zamerki ni na one u „Pelivanu“ i „Frikomove“ iz sanduka.

Drugom prilikom, idući svojim putem, približavam se „Beloj kozi“. Na samo tridesetak metara pre nje uobičajeni prizor kakav se viđa decenijama: mali rob, jer kako drugačije nazvati dečaka od tri-četiri godine prinuđenog da radi, sedi na stepeniku na ulazu u neku dorćolsku zgradu. Kutija za cipele sa nešto sitnog novca pred njim. Majka i dečakova starija sestra stoje kraj obližnjeg kontejnera.

Kod „Bele koze“, pak, isti zemaljski dani teku, na tamošnjim stepenicama.

Možemo pretpostaviti kolike su šanse za neki iznenadni „life changing experience“ ovih ljudi kraj kontejnera. Ali – možda se varam – nemam utisak ni da većina onih koji odlaze u novopečene „đelaterije“ ima, svakako sa svojih startnih pozicija, baš velike izglede. Večiti san o meksičkoj vanili ostaje.