U svetskom javnom mnjenju, svakako i kod nas, mnoge od tih akcija su posmatrane s neodobravanjem. U izuzetke spada ulazak Amerike u dva svetska rata. Tako, vlast u Srbiji sada hoće da podigne spomenik Vudrou Vilsonu, predsedniku koji je sahranio Austrougarsku, i koji je bio naklonjen Srbiji. Ideja o spomeniku, međutim, više liči na lekciju o nekakvoj „pravoj“ Americi, koja zna da je Srbija uvek na pravom putu i da vodi samo odbrambene ratove, na primer, nego na pokušaj da se doprinese sadašnjim odnosima dve zemlje.

Siledžijstvo ima i nevojne oblike. Predsednik Donald Tramp ih uporno primenjuje i na vodećim zemljama Evrope, višedecenijskim saveznicama Francuskoj i Nemačkoj. Povlačenje SAD iz sporazuma o nuklearnom programu Irana, vraćanje sankcija Iranu i pretnja kompanijama, pored ostalih, i iz ove dve zemlje da će biti kažnjene sankcijama usude li se da nastave svoje unosne poslove sa iranskim partnerima – zastrašeni su i Pežo i Reno – pojačalo je strahove o kraju transatlantskog partnerstva. Svojom odlukom Tramp je takođe podstakao Izrael, njegovog oduševljenog pristalicu, da se, zasad nakratko, vojno sukobi sa Sirijom i iranskim snagama na teritoriji Sirije. Navodno vrlo uspešno. Perspektiva ozbiljnijeg rata brine Evropu i zbog mogućnosti stvaranja nove izbegličke krize.

Da će Tramp doneti odluku kakvu je doneo – ne zbog toga što se Iran ne pridržava sporazuma, pošto se pridržava, kako se navodi u izveštajima Međunarodne agencije za atomsku energiju, nego zato što je sporazum „užasan“ – bilo je jasno još Emanuelu Makronu i Angeli Merkel prilikom njihovih poseta Vašingtonu u aprilu. Predsednik se razočarao, kancelarka je ostala hladna. Nedugo pošto je imenovan za novog šefa nemačke diplomatije, Hajko Mas je izjavio da veruje da Amerika i dalje zastupa zapadne vrednosti i da su „transatlantski odnosi mnogo više od 280 znakova na Tviteru“. Sada priznaje da Evropi neće biti lako da nastavi poslove sa Iranom, koji su joj ipak potrebni. Američke sankcije, doduše, prete i američkim firmama, što je besmislica pošto one gotovo i da nemaju bilo kakve kontakte sa Iranom.

Uprkos ocenama da Trampa Evropa ne zanima, i da je pregovaranje sa Evropljanima da se dođe do kompromisa bio blef, uz posle svega ispostavljeni ponižavajući zahtev evropskim firmama da najkasnije za šest meseci prekinu saradnju sa iranskim, u Beloj kući navodno postoje razmimoilaženja u vezi sa Iranom. Kako u svojoj analizi vesti piše NJujork tajms, to vodi novoj „ravnoteži snaga“ u kabinetu. Na osnovu navodnih podela se, međutim, teško može izvući zaključak da je Tramp zaustavljiv. Kao najveći golub među jastrebovima, ironično, a možda i ne pošto on zna šta je rat – ispostavlja se sekretar za odbranu, general DŽim Matis, koji je želeo da spasi sporazum, ali njegov glas nije imao ko da čuje.

Trampov prijatelj, britanski političar Najdžel Faraž, pokušava, kako kaže, da spase Nobelovu nagradu za mir od propasti – tako što će početi da prikuplja potpise da ona bude dodeljena Trampu. Smatra da je Tramp smirio Kim DŽong-Una i da će uspeti da privoli Iran da se ponaša onako kako on želi. Obama je dobio Nobela za stvari koje je mogao da uradi, kaže Faraž. Istina. Red je na Trampa.