Pravo na apolitičnost

Uveren da Vučić može da padne za 48 sati ako se skupi dovoljno ljudi, očigledno ponesen svojim navodnim mesijanstvom kritikovao ih je što u vreme protesta jedu u menzi umesto da budu na ulicama.

Većina tih studenata, osnovano sumnjam, niti podržava vlast, niti opoziciju u nekom obliku, već jednostavno gleda svoja posla. Kad si student imaš šta pametnije u životu da radiš, čak i kada živiš u raspadnutoj nazovi državi, pod autoritarnom vlašću, u društvu u kojem caruje kriminal. Na primer da se potrudiš da studije završiš sa što boljim prosekom da bi posle toga otišao iz takve države i takvog društva. Razna istraživanja govore da većina studenata ima upravo takve planove. To je njihovo pravo.

Postao sam političan još dok sam bio dete. Išao sam kada mi je bilo 15 godina na mitinge Srpskog pokreta obnove, na tribine Demokratske stranke, na performanse Stranke srpskog jedinstva. Da vidim šta se nudi. Video sam Vuka, Đinđića, Arkana, Vučića. Zanesen pričama o teorijama zavere, otcepljenjima, okupacijama bio sam kratko, ta faza završila se još dok sam bio maloletan. Potom sam, kao student, 1997, 1998, 1999. i 2000. išao na ulice da se borim protiv Miloševićeve vlasti.

Sve to vreme susretao sam se sa apolitičnim vršnjacima. U stvari, većina je bila takva i svako je imao svoje razloge. To je umelo da bude frustrirajuće – kad vidiš da je samo manjina spremna da se buni – bilo zbog toga što nema grejanja u školi ili što ti smeta lopovluk i nasilje vlasti. Manjina nikad nije mogla da prisili većinu na pokret. Tako je bilo sve do 2000, kada više nije ni bilo potrebe da nekog teraš na ulicu.

Te godine smo neodlučne kojih je bivalo sve manje ubeđivali da treba da se pridruže talasu otpora jer nisu bili u pravu – da može da bude gore, da može da dođe na vlast neko gori. Jer je to jednostavno bilo dno: potpuno izolovana zemlja, zarobljena u kriminalu, pod sve nasilnijom vlašću.

Posle dvanaest godina ispostavilo se da može gore, uslovno rečeno: sada imamo vladara ozbiljno narušene uračunljivosti koja se, interesantno, ispostavlja kao zarazna bolest, zemlja je zarobljena u kriminalu, nasilje raste – ali nema međunarodne izolacije. Vučić sve vreme uživa međunarodnu podršku.

Fakat, Vučić je zapadnom svetu kojem težimo potreban zbog Kosova, ali taj svet će uvek postaviti i pitanje alternative. Alternativa ne može biti dranje o izdaji ili priča Saše Radulovića, na primer, o Nemačkoj koja porobljava Srbiju. Niti uverenje Vuka Jeremića da će nešto da sredi u Vašingtonu.

Ne treba da bude sumnji u vezi s tim što aktuelne proteste ne predvode političari, odnosno što imaju građanski karakter – sumnji u neuspeh. Građanski protesti su odlika zrelog društva. Opet, ne valja ni licemerno gađenje prema političarima. Oni su potrebni, ali dozirano. Potrebno je i da oni, političari pokažu dovoljno svesti da su neke stvari među njima neprihvatljive. U suprotnom, može i Miša Vacić da govori na nekom sledećem protestu, ili Miroljub Petrović. U suprotnom, apolitičnost je prirodna reakcija.