Sto iljada za gosin Libana

Smiljka bi rekla da je to lep gest, u skladu sa finansijskim mogućnostima zemlje. Šteta koju je napravila eksplozija 3.000 tona amonijum nitrata dostiže 15 milijardi dolara.

Liban je nisko na skali zemalja koje Srbija sebi smatra bitnim.

Da se pre 30 godina nije rasturio bipolarni poredak sveta odnevši sa sobom Jugoslaviju ili da Srbija danas, prosto, ima manje provincijalne poglede, drugačije bi gledala i na Liban i na ostale države koje se pakuju u „treći svet“.

Smiljka bi rekla da je još lepši gest bila pomoć Srbije Albaniji iz februara ove godine.

Tada je Ana Brnabić izjavila da će se iz budžeta Albaniji donirati dva miliona evra, da joj se nađu posle zemljotresa iz 2019.

Ali naivno bi bilo verovati da je Srbija pomoć Albaniji dala rezonujući da bi to bilo normalno jer je reč o zemlji u komšiluku, s kojom želimo da imamo najbolje moguće veze.

Pre će biti da je logika bila, a šta će reći „naši evropski partneri“, berlinski proces, pariski proces, itd, dok Albanci u javnosti ostaju među vodećim državnim neprijateljima.

Spoljnim, razume se. Brnabić je tada i izjavila da je pomoć „poruka za zajedničku budućnost i drugačije odnose“.

Stara je mudrost da poklonu ne treba gledati u zube, ali kada je reč o državi kao darodavcu uvek je umesno sagledati njene motive i prioritete.

Umesno je bilo kada je Vlada Srbije odlučila da još jednoj komšijskoj zemlji, Grčkoj, jula 2018. pošalje 200.000 evra za saniranje štete od katastrofalnih požara.

Možda bi dala još i više da Grčkom tada nisu vladali Siriza i Aleksis Cipras koje je Aleksandar Vučić u nemačkoj štampi svojevremeno opanjkavao kao rasipnike, za razliku od njega, protestantskog domaćina.

Ali koji će „majčin sin“, što bi rekao Vučić, da objasni umesnost njegove logike da prošlog meseca za „duhovni centar“ u Petrovcu, u Bosni i Hercegovini, opredeli 400.000 evra državnih para?

Gde je tu ustavna logika, jer valjda i te pare treba da „uručuje“ Brnabić, pošto su verovatno iz budžeta, i zašto, uopšte, toliko novca?

Razume se, pomažemo „braću preko Drine“, a postavljati ovakva pitanja ne znači samo da ste izdajnik, nego i da hoćete da rušite hramove, kako je nedavno bio optužen vladika Grigorije kada je izjavio da novac treba usmeriti u bolnice, a ne u crkve.

Dobro, voli naša država i tuđinske crkve.

Za obnovu Notr Dama aprila 2019. izdvojila je milion evra. Smiljka neka kaže da je to lepo, ali čini se da je to pre bio znak pažnje našem novom najboljem prijatelju Emanuelu Makronu.

Daleko je Liban i mnogo je mali za nas, očigledno. Mogla bi Vlada, umesto što se ovako bruka, za donacije u inostranstvu da ovlasti Vesića.

Snašao bi se taj bolje, bio bi šire ruke sigurno, kad je samo za notornu novogodišnju jelku 2017. „dao“ 83.000 evra, a prošle godine samo za remont novogodišnje rasvete u Beogradu 204 miliona dinara (1,72 miliona evra).

Uzgred, gde je i šta radi Keep Light i zašto Beograd još nije okićen? Nije valjda da više ne slavimo nove godine?