Tramp i otpadnici

Sjedinjene Države očigledno ne odustaju od namere da postignu sporazum sa Severnom Korejom, bez obzira na dosadašnji neuspeh, o čemu govori i odsustvo teških reči u međusobnom opštenju, koje su već neko vreme odstranjene. Tramp i Kim i ovaj put bili su srdačni, svakako u okviru diplomatskog značenja te reči.

Još otkako su inicirani razgovori sa Pjongjangom, postavlja se pitanje zašto Vašington to čini: radi spoljnopolitičkog uspeha koji treba predsedniku ili nacionalnih interesa Amerike.

Jedno i drugo nije nespojivo.

Predsednički izbori u Americi biće održani u novembru sledeće godine i Tramp će izvesno biti kandidat Republikanske stranke. Ako se vodimo pretpostavkom da Tramp hoće spoljnopolitički uspeh kao adut na izborima, postavlja se pitanje zašto se odlučio baš za Severnu Koreju?

Moguć odgovor bi glasio da, kada je reč o „otpadničkim državama“, SAD tamo imaju najviše izgleda. Vašington trenutno u otpadnike ubraja još i Kubu, Iran, Sudan, Siriju i Venecuelu (nekada je takvom smatrana i treća Jugoslavija). Početkom godine u javnosti se stvarao utisak da je pad režima u Karakasu, pod pritiskom Vašingtona, evropskih sila i većine latinoameričkih zemalja pitanje nedelja. Međutim, ispostavilo se da to nije baš tako, zbog podrške koju Maduro ima od svoje vojske, kao i Rusije i Kine.

Pogotovo je isključena konfrontacija s Iranom koja bi za cilj imala promenu režima u Teheranu. Na Bliskom istoku Tramp samo doslednije i možda iracionalnije sprovodi staru američku politiku, donekle izmenjenu u vreme Obame, davanja podrške tradicionalnim saveznicima – Izraelu i Saudijskoj Arabiji.

Vašingtonu svakako cilj nije ni da menja režim u Pjongjangu jer bi takav pokušaj doveo do ratne katastrofe. Cilj bi mogao da bude pozapadnjačenje Severne Koreje uz ispunjavanje obostranih interesa. Severnokorejskog, da izađe iz izolacije i pokrene ekonomiju, i američkog da izgubi neprijatelja u Aziji, kontinentu koji je prioritet američke spoljne politike.

Možda SAD ne mogu od Severne Koreje da naprave prijatelja, ali mogu da je otrgnu od Kine koja se, u izveštajima zapadnih medija, redovno naziva „glavnim saveznikom“ Pjongjanga. U čitavoj stvari nisu nebitne ni lične osobine slavoljubivog i na Zapad ne toliko gadljivog Kima.

Šta god Tramp da postigne sa Kimom, Severna Koreja neće imati bitnu ulogu u predizbornoj kampanji u SAD. Ali Trampu uspeh neće škoditi, pogotovo ako bi se, što ne zvuči baš verovatno, dogovorila denuklearizacija celog Korejskog poluostrva. Protivnici zbog toga ne bi mogli da ga kritikuju, osim ako bi želeli da ispadnu veći jastrebovi od njega, što ne bi bilo mudro.

U kampanji će se, kako stvari stoje, koplja lomiti oko tema kao što su velike razlike između bogatih i ostalih građana SAD, migraciona politika i ono što se označava kao sukob liberalnih (demokrate) i konzervativnih vrednosti („Prvo Amerika“, odnosno Tramp), u koji spada, na primer, odnos prema abortusu. Koja će tema da pretegne u finišu, zavisiće od toga ko će biti kandidat demokrata. Bude li to DŽozef Bajden, sukob oko društvenih vrednosti verovatno će izbiti u prvi plan. Izaberu li demokrate demokratskog socijalistu Bernija Sandersa, glavna tema biće nejednakost.

Da su demokrate prošli put izabrale Sandersa, a ne Hilari Klinton, on bi navodno pobedio Trampa. Ako ovaj put odluče tako, videćemo da li je to realno i hoće li SAD postati „zemlja proleterska“.