Što je brzo – to je kuso. A zna da bude i nepristojno. Te dve tužne istine redovno izlaze na videlo u predizbornim kampanjama.



Evo, u Hrvata će izbori 4. decembra, a veseli HDZ pao je u paniku od koje koristi imati neće. Štetu već ima, jer je svakome jasno da su manevri koje izvodi ovih dana slaboumni, štaviše bezobrazni i jevtino demagoški. Za te manevre iz nekog razloga gospa Jadra Kosoruša i njeni veseljaci koriste Sabor kroz koji na silu Boga guraju kojekakve blesave zakone i deklaracije od kojih koristi nema, ali će buduća šteta biti velika. Da se podsetimo: Sabor se raspušta 28. oktobra. HDZ, dakle, pokušava u poslednjem trenutku sebe da izvlači iz blata za perčin, kao dobri baron Minhauzen.


Prvo je letos, sve hineći indignaciju nad onom glupom optužnicom za Vukovar koju im je kao bratsku pomoć poslalo naše Tužilaštvo za ratne zločine, Jadranka Kosor svečano izjavila da će doneti zakon o ništavnosti svih akata SFRJ, JNA, SRJ, SCG i Srbije na teritoriji Hrvatske. To je donekle zakasnela mera: još 8. oktobra 1991. Hrvatska je proglasila nezavisnost, pak – prema tome – od tada su sva ta akta ništavna. Gospa Jadra je takođe letos izjavila da niko više iz Hrvatske neće ići u Beograd po mišljenje, mada je očigledno da od tog 8. oktobra 1991. niti je ko išao u Beograd po mišljenje (osim Mile Martića i Gorana Hadžića, kojima se to olupalo o glavu), niti je Beogradu stalo da bilo koga iz Hrvatske savetuje. Ali, kad si u nevolji, najbolje je okriviti Srbe, misli HDZ; do sada je radilo posao.

Uzaman su pametni ljudi i ustavni pravnici govorili da je taj zakon besmislen i štetan; da će koristiti samo ratnim zločincima sa obe strane; da je – ukratko – glup. Čak i ekstremno desna Hrvatska stranka prava i njen predsednik Danijel Srb (sic!) misle da je to besmislica. HDZ je zapeo i uspeo: jedva su navukli 77 saborskih zastupnika za kvorum i na brzinu provukli ne samo taj zakon, nego još četrdesetak. Za tu su priliku iz samrtničke postelje izvukli jednog svog zastupnika. Eto, baš tako nekako su tom prilikom izglasali i kriminalizaciju klevete, sve u vidu krivičnog dela „sramoćenja“; nije najjasnije šta je to, ali ako Vladimir Šeks misli da treba, a on zna, jer je i sam sedeo za verbalni delikt… Neki hadezeovac je čak izjavio i da „u većini europskih zemalja za klevetu se ide u zatvor“; uzalud su ljudi objašnjavali da se za klevetu u zatvor ide samo u Belorusiji – ako je računamo u Evropu, to jest.

Kad smo već kod verbalnog delikta: saborsko povjerenstvo za te stvari skinulo je imunitet zastupniku SDP Zoranu Jovanoviću jer je HDZ nazvao „kriminalnom organizacijom“. To je nečuveni skandal, dostojan jedino latinoameričkih i drugih fašističkih diktatura: skinuti imunitet članu parlamenta za izgovorenu reč. Povod je još zanimljiviji: naime, Jovanovića je za klevetu tužila HDZ; dakle stranka, a ne pojedinac koji jedino ima pravo na privatnu tužbu za klevetu. Onda je ta ista stranka izglasala skidanje imuniteta; suđenje će – ako do njega uopšte dođe, što nije izvesno s obzirom na verovatni ishod izbora – biti nadasve zanimljivo.

Za to vreme gospođa Kosor i dalje zuji po Hrvatskoj i otvara sve i svašta, a ponešto i drugi-treći put (što nam zvuči poznato). Obećava brda i planine, puru na mlincima svakom, Evropu, avione, kamione i milione, smeje se i kad ne treba i uopšte izgleda. Pravi motor te grozničave kampanje, međutim, nije ona, nego Vladimir Šeks, „Mefisto hrvatske politike“, kako ga je nazvao jedan lucidni komentator. Ipak je Šeks prvi na toj nesrećnoj optužnici iz Beograda koja je stigla u julu, što celu priču čini nekako nakiselom, kako da vam objasnim. Naime, bez obzira na to što je ta famozna optužnica smandrljana, neproverena i loše spakovana, uloge Vladimira Šeksa, Tomice Merčepa, tadašnjeg ministra policije Ivana Vekića i pravosnažno osuđenog ratnog zločinca Branimira Glavaša važne su, neizbežne i zanimljive. Slavonija bila je neosporni feud pre svega Osiječanina Vladimira Šeksa; ništa se tamo bez njega nije moglo desiti, ali ni na nekim drugim mestima. Taj bivši disident bio je prvo predsednik Kriznog stožera za Slavoniju; pa državni tužilac; pa predsednik Sabora, za vreme Račanove koalicije obični zastupnik, a u ovom sazivu potpredsednik Sabora. Dve funkcije čine ga zanimljivim za pravosuđe: taj Krizni stožer i njegovo postupanje kao državnog tužioca. Ratni zločini nad srpskim civilima u Slavoniji nisu mogli bez Šeksa; sve i da ih nije naređivao – nije ih ni sprečavao, niti je gonio počinioce; ako sada kaže da „nije znao“, niko mu neće poverovati; sve se znalo. Kao državni tužilac praktično je oslobodio Merčepove zlikovce koji su pobili stotine civila od Vukovara, preko Gospića, zagrebačkog Velesajma i Pakračke poljane; oni su uredno priznali sve, uključujući i odvratni zločin nad zagrebačkom porodicom Zec, ali ih je Šeks izvukao na pravno-tehničkim propustima (nisu ih „mirandizovali“). Glavaš je osuđen, Merčep je u pritvoru; ostali su Vekić i Šeks, važni članovi iste organizovane grupe.

To bi bila ona zanimljiva pozadina ove predizborne kampanje, osim – naravno – Ive Sanadera i njegove kleptokratske vlade u kojoj su svi ministri, na čelu sa gđom. Jadrom, uredno umakali lepljive prstiće u državni budžet. Sada se prave naivni i svaljuju sve na Sanadera, sve u strahu božjem da šta će dotur Ivo propevati na sudu. Kako god i s koje god strane pogledaju, HDZ je u debeloj neprilici, pa se tako i ponaša. Ako tu ima neke utehe, ona je u tome što će posle izbora cela priča izgledati drugačije.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.