Država blago(g)stanja

Može.

Povećanje plata prosvetnim radnicima 31 odsto.

Može.

Niže školarine 50 odsto.

Može.

Penzije da prate troškove života.

Može.

Struja i gas ne smeju da poskupe.

Može.

Treba nam nasip na Moravi u selu Mrzenica, 500.000 evra.

Može.

Ne mogu da brinem o starijim roditeljima, treba nam gerontološka služba.

Može.

Treba popraviti krov koji prokišnjava u školi u Pojatama.

Može.

Popravka škole u Obrežu od 2,4 miliona evra.

Može.

Put od Obreža do Katuna od 4,5 miliona evra.

Može.

Sekundarni vodovod u Varvarinu.

Može.

Novo sanitetsko vozilo.

Može.

Ulica Miloja Zakića treba da se asfaltira.

Može.

Preduzeću Prva Petoletka treba milion evra da bi radilo.

Može.

Za putnu infrastrukturu Župe treba osam miliona evra

Može.

Za putnu infrastrukturu u Brusu treba šest miliona evra.

Može.

Pogrešili ste ako ste pomislili da je ovo reklama za Rajfajzen banku, s onim dobro osmišljenim refrenom „Može“.

Ovo je ipak reklama vladajućeg ražima kojom želi da kupi „duše“ studenata kako bi prekinuli pobunu i glas građana da bi za njega glasali na izborima i učlanili se u tzv. Narodni pokret.

Kad god vlast zavuče gramzivu ruku u džep državnog budžeta setim se reakcije Veljka Lalića, glavnog urednika Nedeljnika, na temu propasti evropskog modela države blagostanja posle ostavki vlada u Nemačkoj i Francuskoj. Kaže Veljko: „Samo još mi u Srbiji verujemo da postoji država blagostanja“. Režim u Srbiji potrudio se da ne prođe dan a da se ta Veljkova misao ne potvrdi.

Ostavke vlada dve najveće države-članice i dve najveće ekonomije Evropske unije – Nemačke i Francuske – nisu bile samo simbolički krah države blagostanja, političkog modela koji je dominirao Evropom od kraja Drugog svetskog rata. Bilo je to mnogo više priznanje kolosalnog neuspeha. Stotine milijardi evra budžetskog novca koje su političari decenijama trošili na socijalu (olako penzionisanje, visoke penzije, besplatno školovanje, široka zdravstvena zaštita, davanja nezaposlenima), pomoć građanima i preduzetnicima za olakšavanje zdravstvene krize (pandemije Kovid 19), rat na istočnoj granici Evrope, rast cena energije, onesposobljeni lanci snabdevanja… izazvali su veliku ekonomsku krizu kojoj se ne nazire kraj i potvrdili nesposobnost političkih elita da na razuman način upravljaju državama. Kraj 2024. godine i pad francuske i nemačke vlade pokazao  je, na transparentan način, da dve najveće evropske privrede ne mogu da zarade novca koliko njihovi politički lideri mogu da potroše na obećano socijalno blagostanje stanovništva. Teme u pregovorima o formiranju novih vlada ili u kampanjama pred nove izbore pokazuju sazrelu svest o nemogućnosti daljeg opstanka države blagostanja na evropskom tlu u dosadašnjem obliku.

Srbija je izuzetak.

Režim koji je uspostavila srpska politička elita i dalje počiva na premisama propalog evropskog modela države blagostanja.

Prohtevi klijentelističkih grupa i dalje rastu a naprednjačka vlast ne sme da ih ignoriše, plašeći se gubitka glasova birača, pa je zato sve velikodušnija i rasipnija u deljenju državnog novca. Taj klijentelistički narativ predsednik Srbije jasno vidi i uspešno demonstrira velikodušnost prilikom poseta posvećenih promociji Pokreta za Srbiju. Problem je, međutim, što se Srbija nimalo ne razlikuje od Francuske ili Nemačke u nedostatku novca za finansiranje države blagostanja. Narodski rečeno, guber je sve kraći.

Ni ministri više ne kriju, istina u uskom krugu saradnika i prijatelja, da se ekonomska situacija pogoršava i da se taj trend jasno video u četvrtom kvartalu prošle godine. Januar ove godine nije preokrenuo taj trend. Naprotiv. Ako se to ne vidi iz Beograda, bolje se vidi iz – Leskovca. Tamošnje dve kompanije dobavljača nemačke autoindustrije – Jura i Aptiv – otpuštaju radnike jer imaju manjak narudžbi (Jura ima 45 odsto manje porudžbina). Te kompanije nisu došle u Srbiju da joj čuvaju socijalni mir nego da naprave profit. Stanje će biti još gore jer poznati minhenski ekonomski institut Ifo izveštava da raspoloženje nemačke automobilske industrije nezadrživo tone – sa minus 35 u decembru indeks je pao na minus 40,7 u prvom mesecu 2025. godine. A čitav koncept reindustrijalizacije Srbije (i ekonomskog oporavka njenih nerazvijenih krajeva) koji je osmislio i 12 godina sprovodi predsednik države počiva na masovnom otvaranju fabrika „za motanje kablova“, odnosno kooperanata koji proizvode delove za nemačke proizvođače automobila. Predsednik je, po vlastitom priznanju, otvorio na desetine takvih fabrika.

Za neki dan će novi Kopaonik biznis forum a niko se više ne seća prošlogodišnjeg apela Ace Vlahovića o potrebi obnove fiskalnih bafera zarad očuvanja makroekonomske stabilnosti. Zato što Srbi sporo pamte i brzo zaboravljaju ovogodišnji „Kopaonik“ ugostiće državne zvaničnike koji će predstaviti hodogram projekta EXPO27, najvećeg potrošača budžeta od kojeg mogu da popucaju fiskalni baferi. Taj projekat, između ostalih, značajno doprinosi novom zaduživanju Srbije. Ne prođe mesec dana a da se Srbija ne zaduži na finansijskom tržištu milijardu dolara (evra) prodajom vrednosnih papira. Ni stanje javnih finansija nije tako sjajno kao što se prikazuje, pogotovo ako je tačna vest da se država kocka i pozajmljuje novac od privatnih firmi da bi zakrpila budžet i pokrila dnevno aktuelne potrebe svojih klijenata.

To što je evropska država blagostanja na samrti nije samo problem odlazećeg naprednjačkog režima u Srbiji. To je fenomen o kome bi već sad morali da vode računa i oni koji organizuju budući svenarodni Plenum. Na kome bi se odmah, na početku, jasno odredili i pismeno garantovali da su država blagostanja i klijentelizam odumrli u Srbiji.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.