Uz zvuke svečanog intoniranja himne „Bože pravde“ na kroazet-crvenom tepihu ukrašenom počasnom gardom mladića u nebo plavim uniformama, pojavila se u mekom doskoku, mada bez sličuga, i prva blondina nesuđene sigurne kuće za Ratka Mladića, predsednica parlamenta u krasnom kraljevski plavom setu, čiji je prsni deo optočen jarko svetlucavim štrasom i šljokicama.
Predsednica je bila okružena reprezentativnom pratnjom sastavljenom od momčadi iz njene SPS-partijske ekipe, i tako su svi skupa prošli kroz špalir svečane postrojbe najelitnijeg roda VJ. Nešto kasnije, ova imenjakinja prvog srpskog igranog filma, podelila je isti „osećaj uzbuđenja“ pred državnim simbolima sa Nadom Kolundžijom poslanicom i šeficom skupštinske momčadi DS. Ovim višestrukim saltom koalicije na ledu, završen je umetnički program, te je otpočeo obavezni deo, s kojim je išlo nešto teže, jer se učesnicima nije moglo staviti soli na rep, jerbo ih je bilo nemoguće nahvatati za kvorum. No, sve se dobro završilo. Skupštini je „vraćeno“ dostojanstvo, poslanici su dobili dnevnice, gardisti će imati o čemu da pričaju anegdote svojim potomcima, a Srbija je ostala nema, usred kulturnog šoka pred tom paradom kiča i ničim izazvane navale sterijinskih pokondirenih tikava i tikvana, adaptiranih, ad hok, za izvođenje u umetničkom klizanju. Ali, tko je Srbija da ocenjuje umetnički dojam nastupljivih „narodnih heroja“ (što reče g. Palma), pa je ovde bolje zašuteti.
U tako šljaštećoj martovskoj Srbiji kojoj cvetaju crveni tepisi umesto ruža i božura, jer su crveni tepisi znak prestiža i otmenosti, novinski naslovi su ti koji vraćaju u neki oporiji film daleko od Kana. Ovlaš brojeći sabiram četiri-pet ogromnih novčanih afera, ministarske kupovine stanova od 300 kvadrata, zapošljavanje netom otpuštene sekretarice predsednice parlamenta, čiji je vozač pregazio nečije dete, na novo dobro radno mesto kod predobrog ministra bez mrlje i mane jedinog i neponovljivog Mrkonjića, itd., itd.
Ipak, pogled mi ostaje prikovan za jednu malu vest, tako beznačajnu i tako stidljivu sa patinom siromaštva i bede u svem tom sjaju. Naslov: Pronađeno telo devojčice. Pored slika anđeoskog lica šestogodišnjakinje ogromnih očiju. Ona i njen godinu dana stariji bratac utopili su se prošlog četvrtka u nabujaloj Velikoj reci kod Malog Zvornika. Telo dečačića odmah je pronađeno, a telo sestrice tek kada se nivo vode u Zvorničkom jezeru spustio. Zašto se dvoje mališana utopilo, tamo gde se crveni tepisi ne prostiru, gde se žene u jutarnjim satima ulicama ne šetaju u šljokicama i kostimima za slet, gde se radi za platu od 12.000 dinara, gde deca jedu meso jednom u dve nedelje, ako imaju sreće, a mleko piju svakog trećeg doručka?
Mala Nataša i njen bratić iz zaseoka Rakići, utopili su se kada su u nabujalu reku pali sa uskog improvizovanog mostića bez ograde i rukohvata, koji su svakodnevno prelazili na putu od kuće do tri kilometra udaljene škole. Kao dvoje jedinih đačića iz Rakića-zaseoka. Devojčica je išla u predškolsko, a brat je bio đak prvak. Tako je Srbija zbog neobezbeđene „malozvorničke gazele“ izgubila još dvoje dece i povećala stopu mortaliteta, statistički smanjujući stopu nataliteta, zacrnjujući belu kugu u Srbiji gubitkom još dva dečija života, jer je život sirotinje u Srbiji najjeftiniji. Nema to veze s kursom dinara koji ne zanima guvernera, nema to veze s visokim politikama, aferama starih i novih bogataša. To ima veze s malim ljudima prepuštenim mostovima bez ograda i stihiji nabujalih reka, ili nabujalih gorčina, ili nabujalih suza meštana zaseoka Rakići, i svih normalnih ljudi u Srbiji koji stanuju daleko od skupštinske predstave na crvenom tepihu.
Šta je majmun za čoveka, podsmeh ili bolni stid, pitao je Niče. Šta je politička pokondirena elita koja samoj sebi, pobesnela pod težinom blagodeti vlastitog „dolče vite“ za običnog čoveka u Srbiji? Podsmeh ili bolni stid?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
