Izvinite što smo razočarani

Prethodno, naravno i Miloševićevih. Oni koji su zapravo uveli trend otmeno-histeričnog očaja, toliko desetleća posle Sterijinih fema i čankoliza, danas od Srbije, kao novu modu da se „po evropski imamo nahoditi“, zahtevaju da cvrkućemo o sreći sa novom usrećiteljskom vladom zaborava svega relevantnog i insistiranja na dnevnometnim partijskim pomirenjima i alhemijskim pretvaranjima uličnih mafijoza u trgovce i slovoslagače novog Jevanđelja.

Taman kada je ogroman broj građana Srbije, a izbori su to pokazali, poverovao – istorija će pokazati da li istini ili propagandi, savremenici ne mogu da prosuđuju o tome – da nam je za put u Evropu neophodna katarza, bekstvo od devedesetih, zakon, sudovi, novi ljudi, sa njima novi trendovi, nova moda, novi imperativi, baš tada ona lica iz prvog pasusa postadoše, možda oni i znaju zašto, ne sporim, ali za neupućene sasvim neshvatljivo i neprihvatljivo, apologete te nove turbo-stvarnosti oličene u Tadić (?)-Mrkonjićevom prosvetiteljstvu. Za najveće neprijatelje i ekstremiste ti „učeni“ danas proglašavaju: defetiste, skeptike, one koji se ne raduju, koji ne bi blanko da kažu: ma u redu je, braćo, eto vam Srbija pa radite šta hoćete, ne birajte sredstva.

Ako pažljivo proučavate, uočićete ubrzo da postoje i finese po kojima se u štampi i medijima uopšte mogu danas razlikovati tumači, ili samoproglašeni mandatari tumačenja stvarnosti. Ad hoc podela kaže da se dele na: dinkićevske teškosvarljive neumerene entuzijaste; deesove umerenije i stidljivije pomiritelje, i eldepeovske delimično skeptike delimično saučesnike, koji se javno samokažnjavaju naizmenično: čas zbog skepse, čas zbog podrške koju daju i ne daju ovoj vladi, koja je zbog nečeg spasila Srbiju od Koštunice. Niko ne zna od čega tačno, kako, i ko je spasilac. „Dinkićevski“ naši novi veroučitelji najteže su svarljivi, jer se bez zazora takmiče u oratorstvu iako im je dikcija užasna! Teško je oteti se utisku da se u njihovim tekstovima ili govorima sablasno čuje odzvanjanje svakog od trideset srebrnjaka ponaosob. Kada dođe vreme da ekspert Mlađa obori i ovu vladu, verujem da će zvonjavu srebrnjaka o kojima govorim čuti i oni koji danas na ovu pojavu, nažalost, ne reaguju.

Imamo situaciju koja niti je za radovanje niti za entuzijazam. Stanje u Srbiji, a ono postoji realno – paralelno sa srećnom vladom i njenim „valjanim“ braniteljima – bojim se, nije nimalo srećno. Došlo je vreme, kakvo ne pamtimo, da pravdu po novinama isteruju nesrećne starice-majke ubijenih političara, ubijenih građana još od Ibarske magistrale, pa preko sumnji porodica, o kojima danas sa nevericom čitamo kada je reč o pogibiji požarevačkih otporaša, sumnji roditelja poginulih vojnika u topčiderskoj kasarni, roditelja poginulih radnika RTS-a prilikom NATO bombardovanja, i stotine nerazjašnjenih slučajeva. Strašno. Broj samoubistava, porodičnih ubistava, zlostavljanja dece, svake vrste kriminaliteta u rapidnom je porastu. Standard građana je u rapidnom padu. Bogaćenje političara i njima bliskih bezobrazno raste. Medijske slobode? Šta to beše? Dok se političari danima svađaju oko fotelja, Kosovo kao navodni prioritet potpuno je skrajnuta tema. Ako do sada nije uspostavljen ni neophodni stepen saglasnosti o načinu na koji će se govoriti, nekakvo jezičko utemeljenje političkog diskursa o Kosovu, kako bi onda srpska elita umela da materijalizuje kosovski problem? Podsećam da se 23. jula navršava deveta godina od masakra u Starom Grackom kod Lipljana, kada je u jednom danu, dok su obavljali žetelačke radove, na monstruozan način ubijeno 14 Srba iz tog nekad srećnog seoceta. Zločin koji je tada, prema reagovanjima, užasnuo ceo svet, UN, sve normalne ljude, ostao je nerazjašnjen. Krivci nekažnjeni. Staro Gracko ostavljeno samo sebi. Sa miniranim grobljem. I miniranim detinjstvima dece koja tamo rastu bez očeva, ne napuštajući granice sela.

To je Srbija. E, pa ostavite nam, gospodo draga, dok perjate s prijema na prijem, s krkanluka na krkanluk, s jedne na drugu televiziju, ostavite nama bar taj „luksuz“ da zbog svega smemo biti razočarani. Nemojte nas kaštigovati novim etiketama o tome kako smo sada „zadovoljni u svom udobnom nezadovoljstvu i moralisanju“, pa ne delimo vaše oduševljenje najboljim od svih svetova. Ako danas nemamo razloga za nezadovoljstvo, onda ga nismo imali nikad. Dovraga, danas tek sa punim smislom izgovarajmo Crnjanskog: „O nemoj da si topla i cvetna, o ne budi, ne budi, sretna bar ti mi, ti…“ To je danas molba realne nesrećne Srbije, i ako ne može da je uputi agresivnoj elitnoj potemkinovštini, možemo bar recitovati, valjda?