Političke spletke po štampanim medijima, poduprte internetskim raspirivanjem, teško da više iko, izuzev samih aktera spletki i svađa može da isprati. Ali, to ne smeta da one budu jedino što se proizvodi u medijima. Više nego ikada na snazi je samo jedno pravilo – Zakon živog blata: Ma ko bio, ma šta o meni mislio, pisao, ma koliko ideološki bili različiti, neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj. Danas. Sutra već ne mora biti tako. U takvoj klimi, jasno je da operacija spašavanja Srbije ne ispunjava prvi uslov – da neko ovde u Srbiji želi da spasi Srbiju a ne sebe, svoju fotelju, kapital, tajne, itd. Elem, kad je već tako i kada mi danas nemamo na vidiku političku partiju, političkog stratega, vizionara koji misli i dela o boljitku Srbije, mi se bavimo drugima. Tuđim sukobima, koje ne razumemo dovoljno jer svet geopolitički percipiramo ili kao pre sto godina, ili tokom hladnoratovskog perioda, ili kako nam se nameste okolnosti.

Važno je samo da se što više delimo na evrofobe i evrofanatike, na rusofile i natofile, na folkere i filharmoničare, na „primitivce“ i „kulturnjake“. Sve ove podele i još stotinak imamo s malim razlikama oduvek, ali ono što je specifično za ove dve godine, to je da su podele nikad oštrije, nikad „animozitetnije“ a nikad toliko obesmišljene, očišćene od svake logike, ispražnjene od smisla, neodbranjive u ma i iole nepristrasnoj analizi: Mediji balansirajući na tankoj žici, prenose, recimo, iz svetske štampe: „Putin mi ubio sina“ (neki medij preneo priču oca dečaka stradalog u Palestini, tj. Krimu, Ukrajini, Izraelu, Iraku, Iranu, Siriji, Avganistanu…).

Drugi (ovde odmah svrstan u proruski medij) prenosi priču nekog profesora koji je šokirao Ameriku pričajući o tome kako se po zločinima koje proizvodi po svetu ta zemlja ne razlikuje od terorističkih organizacija protiv kojih se bori. Navodno je traženo da taj profesor bude izbačen iz škole. Od takvih namenskih tekstova, pa do domaće, sasvim petparačke pisane radinosti protiv ili za EU, tipa: „EU određuje kolika je zakrivljenost krastavca dopustiva“, što, naravno, nema blage veze sa našim stvarnim problemom koji bismo tek mogli imati, ako ikada dospemo u EU, jednako kao i ukoliko nikada ne uđemo u istu. Ko se za šta zalaže traje od danas do sutra, ali najupadljivije je sve veće nerazumevanje Srbije iz živog blata svih tih dešavanja u svetu, koji zaista jeste na ivici nečeg zastrašujućeg po čovečanstvo. Novog sveopšteg rata? Šta je onda Srbija danas na, zvučaće rogobatno ali rizikovaću, kognitivno-političko-geostrateškoj mapi sveta? Reći ću vam: Korisni idiot.

Do sada „korisni idioti“ bili su uglavnom pojedinci. Retko ili nikada čitava jedna zemlja nije regresirala do tog stupnja. Za kraj, skraćeno, šta je korisni idiot (prema Vikipediji): „Korisni idiot, korisna budala (engleski: Useful idiot) je izraz, u pravilu pežorativni, kojim se u političkom žargonu označava ličnost koja propagira stavove ili interese grupe ili ideologije koju u potpunosti ne shvaća, i koja je u tom smislu cinično iskorištena u propagandne svrhe. Izraz je u upotrebu ušao iza Drugog svjetskog rata kako bi se opisao ugledne zapadne intelektualce koji su imali blagonakloni odnos prema staljinističkom Sovjetskom Savezu i komunističkoj ideologiji. Kasnije se počeo koristiti za slične primere vezane uz slične „problematične“ ili subverzivne ideologije. Tako su se, na primjer, pacifistički protivnici američkog napada na Irak i kritičari rata protiv terorizma nazivali „korisnim idiotima“ u službi Sadama Huseina i/li Al Qaede“.