Lukašenko u Beogradu 1Foto: Medija centar Beograd

Jest ono da je život izgubilo bezmalo sto pedeset hiljada ljudi (to vam je, uzgred velim, jedan ozbiljan multietnički grad koji sada obitava na nekom nebu), jest da je oko četiri miliona ljudi napustilo svoje domove (mnogi nisu stigli da vrate kredite za izgradnju kuće koja je srušena i spaljena), jest da se najgora žgadija kolosalno obogatila i dan-danas kreira naše sudbine i ukuse – ali je istovremeno, zahvaljujući ratu, dobar deo pučanstva uspeo da se makne sa ovih prostora i naseli najrazličitije delove sveta.

Ne samo da su spasli sebe i svoje potomstvo ovdašnjih radioaktivnih isijavanja, ne samo da ne moraju, skuvani i pečeni, svakog dana da gledaju i slušaju Vučića, Dodika i Krleta po raznim televizijama – nego su omogućili i nama ovdašnjima, koji nisu imali ni pameti ni herca da klisnu odavde, da s vremena na vreme putuju po inostranstvima. Mnogo je više ljudi sa ovih prostora videlo strane zemlje posredstvom ratova i izbeglištava nego preko turističkih agencija.

Kao prijatelj i rođak razasutih širom Zemljinog šara, i potpisnik ovih redova hodočastio je svuda nekamo, svakog puta vraćajući se u Srbiji sa istim onim osećajem kojeg je imao kada je pristizao na dosluženje vojnog roka posle redovnog odsustva.

Imao bih milion utisaka koje želim s vama podeliti, ali neću da davim. Hteo sam tek da primetim jednu sitnicu: ovaj naš svet i nije baš toliko šarolik kakav se to na prvi pogled čini. Ima nešto što ga definitivno fuzioniše.

Nisu to samo ljudska nada i patnja, koje su – kako pesnik veli – svuda iste, već i šoping-molovi.

Ako zalazite u nabudžene tržne centre – bilo da nešto kupujete, bilo da koristite usluge besplatnog toaleta – videćete da su oni gde god bili, od Tjanđina u Kini, pa do Sirakjuza u državi Njujork – identični.

Isti brendovi, iste prodavnice, ista roba, slična arhitektonska rešenja… Znaju „Latini“, kako veli naš narod, dobro da upakuju i „izbrendiraju“ svoju robu i poskupo je prodaju.

Nekada je dobar deo sveta, za vakta Gvozdene zavese, morao daleko, čak do Trsta, putovati da bi se dokopao zapadnjačke robe, a sada je ona dostupna samo nekoliko ulica dalje.

Vele da u tržnim centrima u Pekingu, kada se održava kakav samit Komunističke partije Kine, ponestane Luj Viton torbica, koje deputati kupuju svojim ljubavnicima.

A mladi Kinezi, u najkama, sede u Starbaksu ili Mekdonaldsu i smartfonom konzumiraju produkte zapadnjačke kulture. Ko je pomislio da sa Starbaksom, Lidlom i Netfliksom dolazi i demokratija, taj se grdno zajebao.

Ko je gledao snimke demonstracija protiv Lukašenkovog režima na ulicama Minska i Bresta, mogao je da vidi da i Belorusi baštine dobrobiti neoliberalnog konzumerizma, odnosno da i oni imaju moderne šoping-molove u kojima mogu kupovati Stradivarijus gaćice.

Žive u najzatvorenijoj zemlji Evrope kojom skoro tri decenije vlada brkati đilkoš, nešto baš i ne stoje dobro sa demokratijom, ljudskim pravima i političkim pluralizmom – ali zato mogu da se unaokolo šetaju u Berška (valjda se tako kaže) haljinicama.

Ovih su dana na društvenim mrežama brušene razne paralele između između Srbije i Belorusije.

Kažu neki da bi trebalo proučavati prilike u Belorusiji, jer je to – budućnost zemlje Srbalja. Drugi vele da postoje i ozbiljne razlike između dve države: Vučić naime nema brkove, a i vlada „samo“ osam godina.

Jedan će reći: oni koji misle da je usporedba Srbiju i Belorusiju preterana, neka se samo sete da li su pre osam godina mogli da pomisle da će živeti u zemlji u kojoj jedna stranka osvaja četiri petine parlamenta na strogo kontrolisanim izborima, a da će izvesna trivijalna politička osobnost biti neprikosnoveni gospodar naših života.

Ako su naprednjački skakavci uspeli za osam godina da rasture i obesmisle sve čega su se dotakli, a dotakli su se svega, zamislite tek kakvi će rezultati njihove vladavine biti ako – kao i Lukašenko – vlast budu obnašali decenijama.

Zar mislite da će im biti problem da političke protivnike skrate za glavu ili proteraju iz zemlje? Ali ako mislite da će sve biti crno, varate se. Šoping-centrima, recimo, ništa neće faliti, otvoriće se i mnogi novi, lepši i monumentalniji, a novine će biti prepune Gorana Vesića kako seče crvene vrpce na njima. Za to ne brinite!

Postoji onaj radiojerevanski štos koji je doživeo u raznim krajevima sveta različite varijacije.

Jedna je ona bosanskohercegovačka. Elem, pokazuje Sulji jedan poznati slikar svoja dela.

Na jednom platnu takoreći eksplicitna seksualna scena, a slika nosi naziv „Mujo u Doboju“.

Upita Suljo likovnog umetnika da li je taj minimalistički nacrtan maljavi muškarac – Mujo. Ovaj odgovara: Ne, to su Haso i Fata! A gde je Mujo? Pa, Mujo je u Doboju. Slika na kojoj policija prebija, a po potrebi i ubija demonstrante, dok se sve dimi od suzavaca, nosi naziv „Lukašenko u Beogradu“.

A u pozadini kroz maglu probijaju se snažna svetla šoping-mola.