Naprednjaci su se počeli i šamarati 1Foto: Medija centar

Ne plašeći se i ne mareći za to da li će u tom startu polomiti sebi ili drugome nogu, ovi – kako su ih neki pogrdno nazivali – moralni talibani oštro su reagovali na svaku društvenu i političku devijaciju.

Iako nikada, bar na prvi pogled, nije delovala moćno, snagu vertikale ne treba potcenjivati – mnogi su posle njenog tretmana faktički završili svoje političke karijere ili su oduvani na đubrište istorije. Neki će tvrditi da se dobar deo snage Aleksandra Vučića krije u tome što je upravo u ovaj sloj društva uneo konfuziju ili ubacio virus, te su neki Hatunići počeli da igraju u njegovom timu, a neki takoreći postali balerine.

Uglavnom, čudna je sorta ta naša moralna elita. Veoma rado će se pozivati na ubijenog premijera Zorana Đinđića, a daleko od toga da su bili blagi prema njemu dok je bio živ. Ne treba biti prorok pa zaključiti da bi Đinđić, da je poživeo, pogotovo u eri dominacije društvenih mreža, hiljadu puta do sada bio provučen kroz blato upravo od onih koji danas slave njegov lik?

Daleko od toga da je uloga ovog dela društva, uprkos njegovoj hirovitosti i sklonosti ka moralnom paničarenju, bila samo negativna. Mnoge pozitivne stvari ne bi se desile da nije bilo njihovog konstantnog pritiska hatunićevske naravi. Bili su realni, zahtevali su nemoguće. Ponekad je to upalilo. Da nije njih – kombinovano sa političkim pritiskom spolja – nikada verovatno ova država ne bi uhapsila i isporučila u Hag ratne zlikovce Radovana Karadžića i Ratka Mladića. (Da li neko, uzgred budi rečeno, veruje da bi Vučić ikada uhapsio ovu dvojicu da su još uvek na slobodi, bez obzira na unutrašnje i spoljne pritiske?)

Nije dakle problem u tome što ovaj visokozahtevni sloj društva postoji, naprotiv, već što se dobar deo njega poslednjih godina misteriozno ućutao. Tamo gde bi nekada uleteli klizeći sa obe noge sada eventualno reaguju blagim saopštenjem. Iako je sve ono što Vučićeva vlast predstavlja potpuno suprotno od načela za koje se zalažu, pokazaće često skoro neverovatno razumevanje za njega i njegove poteze.

Ako bismo upotrebili hiperbolu, čini se da bi neki delovi moralne elite pokazali razumevanje i ako bi naprednjaci počeli da organizuju masovne egzekucije na stadionima, po ugledu na istočnjačke prijatelje. Valjda bi to – već čujem tihe komentare – bila cena dosezanja viših ciljeva. Neki od njih bi nas podsetili i da je „režim Borisa Tadića radio slične stvari“. A šta su to „viši ciljevi“? Rešavanje kosovskog problema? Kao prvo, veće su šanse da Mercedes prebaci celokupno poslovanje u Srbiju nego da Vučić reši problem Kosova. Kao drugo, čak i da se to desi, čak i da se dve države međusobno priznaju, to ne bi značilo ništa – samo nastavak životarenja dva provizorijuma iz kojih beži svako ko za to ima petlje.

A zašto su se ućutale neke moralne vertikale? Najjednostavniji odgovor na ovo pitanje je – zato što su korumpirani. Ima naravno i toga: ne treba smetnuti s uma da putevi korupcije nisu uvek vidljivi. Neki od njih su u međuvremenu postali ljudi u godinama, treba svakog meseca – pored plaćanja redovnih računa – izdvajati i pristojnu sumu za lekove. Neki mlađi, u međuvremenu stasali, aktivisti koji se nalaze na višim lestvicama naprednjačkog lanca ishrane vole sve što i inače vole mladi, a za to opet treba imati novca.

To je isuviše jednostavan odgovor da bi se njime sve objasnilo, Ima među njima i onih koji su se jednostavno umorili od toga da uvek budu sa druge strane. Povukli su se u drugi plan, odakle šalju sibilinske poruke koje otprilike glase da nam nema spasa ali da propasti nećemo. I kažu, raspašće se ovo sve samo od sebe. A tako nešto poručivali su iz intelektualnog uhljeblja i neki Belorusi pre dvadesetak godina, pa eno Lukašenka još uvek na vlasti. Ko može i na osnovu čega da garantuje da Vučić neće još decenijama vladati, pogotovo sada kada je – uz „mudro ćutanje“ mnogih – preuzeo sve poluge „duboke države“ u svoje ruke.

Ima tu i onih koji su se jednostavno uplašili jer znaju sa kakvim čudovištem imaju posla. Sakrili su se negde i ćute, verujući da „ovi“ neće zakucati na njihova vrata. A kada, kako to obično biva, kundakom zakucaju i na njihova vrata, onda sledi – jauk. Njihov problem postaje jedini i najveći.

Podsećaju na Muju iz onog jezivog vica. Naime, došli dal četnici, dal ustaše, kod Muje u kuću i traže partizane, Kažu – Mujo, reci gde su partizani? Mujo ponosito ćuti. U znak odmazde ubiju mu roditelje, ali Mujo i dalje prvoborački ćuti. Potom mu likvidiraju i suprugu, ali Mujo ni mukajet! Na kraju mu zveknu šamarčinu. Mujo će na to: Opa, počeli smo se i šamarati!