Posthumna Srbija 1Foto: Medija centar

… da će jedared čovek i čovekova inteligencija okačiti kopačke o klin i odlepršati u večno ništavilo, kao što se to desilo, ako je verovati raznim poznavaocima prilika, i sa mnogim drugim civilizacijama na galaktičkom šaru.

Ovaj prvi scenario sa radošću iščekuju hrišćani svih boja i veroispovesti, nadajući se da će Isus napokon ispuniti svoju građansku dužnost i suditi i živima i mrtvima, i to bez apelacije i mogućnosti žalbe Strazburu. A brojni mediji su pre nekog vremena izvestili da se stvar izgleda na tom fonu ubrzava, i da su se pojavili starozavetni znaci da će Gospodin uskoro doći.

Naime, u Izraelu se rodila „savršena crvena junica“ kakva nije rođena u poslednje dve tisuće godina, a bogami su se u Mrtvom moru, na ovu nestašicu, pojavile i ribe, dok je zmija – kako kažu – viđena kako se smuca po Zidu plača.

Dok čekamo epilog ovih zaista znakovitih znakova, pozabavimo se i ovim običnim smakom sveta, u kojem, kako rekosmo, nestajemo u beskonačnosti ćutnje.

Do sada, čini se, bar u novijoj istoriji, najozbiljnije shvaćen kraj sveta bio je onaj iz decembra 2012. godine, koji je navodno trebalo da se desi po proročanstvu drevnih Maja, a koje su, kako su eksperti tvrdili, do tada precizno pogađali budućnost čovečanstva do u detalje.

Jedino su se zeznuli za taj smak sveta, koji se ipak nije desio i odložen je do daljeg, kao što su pogrešili i u predviđanju da će Vučić, samo što nije, rešiti problem Kosova. Čak i najveći nevernici i skeptici su se, bogami, tih meseci pred 21. decembar 2012. godine nešto uzmuvali, bili nervozni, i neprimetno se pripremali za trenutak Konačnog kraja.

LJudi u Srbiji su bili posebno tužni, jer je pred njima i njihovom decom bio lagodan život pod Tomom, Vučićem i De Golom. I gde da se na samom početku prekine, govorili su sebi u strahu neprospavanih noći.

Ali tugu je pratila i izvesna radost, jer će u izmaglicama beskraja nestati ne samo srpstvo već i vekovni neprijatelji srpstva, pre svega Amerikanci, koji nas onomad bombardovaše.

Neki, opet, tvrde da će se kraj sveta desiti onda kada ljudska bahatost i glupost dobije impozantne, što bi se reklo neslućene razmere.

Ova planeta, pa ni ceo Sunčev sistem, to neće moći više trpeti, pa će jednostavno potražiti prvu slobodnu Crnu rupu i u njoj zauvek nestati.

Gledajući iz pozicije građanina Srbije, šaltajući kanale na TV-u i prelistavajući štampu, čini se da se taj trenutak zaista opasno približio. Iz pozicije Srbije nimalo ohrabrujuće ne stoji stvar ni sa poznatom tvrdnjom američkog pisca Henrija Milera.

Miler je elem tvrdio da će se ova planeta rasprsnuti kao trula lubenica onoga trenutka kada jedan čovek iskaže sve što mu se nalazi u glavi, svesti i podsvesti.

Ako je bio u pravu, najebali smo jer se približava trenutak kada će Aleksandar Vučić, svakodnevno brslajući po nekoliko sati pred TV kamerama, izreći i poslednju reč koja mu se nalazi u glavi.

Kad smo već spomenuli predsednika, treba reći da nije poznato da li je neki prorok bio u toj meri vidovit da je predskazao da će Vučićev dolazak na vlast biti znak da svet odlazi u tri lepe, bez mogućnosti povratka. A nekako bi to bilo sasvim logično.

I uvek dobro obavešteni Tarabići su zakazali.

U stvari, kada bolje razmislimo, možda Vučić na vlasti nije znak skorog kraja sveta nego pokazatelj da se kataklizma već desila i da smo zapravo završili u nekakvom Paklu.

Možda su Maje za 2012. godinu ipak bili u pravu. Po učenju pojedinih hrišćanskih zajednica, vi i ne primetite da ste umrli i da ste u Paklu jer vaše okruženje izgleda skoro potpuno identično onome u kojem ste do tada obitavali, samo što loše stvari postaju sve gore, dok one dobre – ili blede ili potpuno nestaju. Da budemo slikoviti, to vam je isto kao da, recimo, namesto Nebojše Čovića prvi čovek Beograda bude Goran Vesić.

Ili, recimo, da umesto Mirka Marjanovića, Radomana Božovića ili Vojislava Koštunice premijer bude Ana Brnabić. Kao da umesto Nebojše Stefanovića za prvog čoveka skupštine imate Maju Gojković, a da umesto Vojislava Šešelja dobijete još odvratniju i poganiju spodobu sa istim imenom i prezimenom, potpomognutu sinom i raznim vacićima, firerima, zavetnicima i levijatanima.

To vam je, elem, kao da umesto Pinka i izmeta kojim vas svakodnevno zasipa, dobijete Pink koji ima informativni program i političke emisije u kojima gostuju Čanak, Čeda i Krstić Krle… Možda mi, fakat, živimo u posthumnoj Srbiji, u kojoj smo ostavili svaku nadu iza sebe.

Pravi je trenutak da ispričamo jedan stari vic, kojeg su Maje i Vučić aktuelizovali, a u kojem Mujo napokon ispada pametan. Naime, zapio se on sa jaranima, i kad ponestade tema za razgovor, dotakoše se oni i večnih, neprolaznih ideja.

Upita jedan drugar Muju šta bi radio da zna da se približava smak sveta. Mujo, kao iz topa, odgovori: „Pokupio bih porodicu i pravac – NJemačka!“