Pravda za provinciju! 1Foto: Medija centar Beograd

I tako, umesto da čita Selindžera ili Miljenka Jergovića, i ide na dekadentne pozorišne predstave, Mujo nije mogao da preskoči prepreke sredine u kojoj je odrastao, te je zalivao svoje ustreptalo srce jedino religijskom literaturom i razgovorom sa lokalnim imamom.

Potom je počeo da štedi, ono baš se pravo stiskao, jeo jeftine salame, pio razređene domaće sokove i nosao stare cipele kojima je samo s vreme na vreme menjao pertle. A štedeo je da bi skupio novac da ode na islamski pandan koncertu Rolingstounsa – dakle, da ode na hadžiluk u Meku.

Vratio se Mujo u svoje mesto, prepun utisaka. Želeo bi da sugrađanima ispriča kako izgleda hodočašće, ali zna kakvi su ljudi oko njega, prepuni ignorancije, cinizma i zavisti, i ako bi išao od jednog do drugoga i prepričavao svoje utiske, oni bi vrlo brzo počeli da zbijaju gnusne šale na njegov račun. Kako opredmediti činjenicu da je ostvario svoje životne snove? I doseti se Mujo.

Ode u komšijski granap, i upita prodavačicu: Je li, ima li mene u toj teki (teka je stručni izraz za beleške o kupovini na veresiju)? Ona odgovara: Ima, Mujo, duguješ 240 maraka. On odgovori: Piši Hadži-Mujo!

Jedan od junaka romana Steve Grabovca „Mulat albino komarac“ podsetio me na Hadži-Muju. U ovoj dirljivoj knjizi, smeštenoj u tipičnu poratnu bosanskohercegovačku provinciju, obitava – na dalekim, depresivnim marginama društva – grupa relativno mladih ljudi koja sluša rokenrol i ne može da prihvati pravila igre koja su uspostavili ratovi, tranzicija, tranziciona nepravda i novi vladari života i smrti.

Utehu pronalaze u lakim drogama i alkoholu, druženju po oronulim stanovima, osećajući se kao ljudi koji su izgubili tlo pod nogama i pred kojima se ne nalazi apsolutno nikakva perspektiva. Jedan od poraženih pankera odlučuje da se zamonaši i da, poput Hadži-Muje, u religiji pronađe utočište za svoju nemirno srce.

Roman govori o propasti malih balkanskih gradova, koji su definitivno najgore prošli u ovim našim nesrećnim ratovima i tranzicijama, i u kojima ljudi imaju četiri izbora: ili da pobegnu glavom bez obzira, ili da se prilagode (pod prilagođavanjem se, između ostalog, podrazumeva slušanje određene vrste, tzv. neo-džigera muzike, poznavanje zbitija u rijaliti-šouima i podanički odnos prema lokalnim kabadahijama), ili da postanu beznadežni alkoholičari koji će nekako život privesti kraju, ili pak da utehu potraže u religiji kao da žive u XV veku.

Oni koji, sticajem okolnosti, žive u velikim gradovima skoro po pravilu nemaju pojma o tome koliko su dubinski uništena mala mesta na ovim našim zemnim šarama. Niti ih to interesuje, svakako smo svi zagledani u sopstveni pupak. Provincije su postale staništa bića koja su, većinom, prinuđena da se prilagode novim uslovima življenja. I koji su ostavili svaku nadu iza sebe.

Provincije su postale surove pustinje u kojima je uspostavljeno totalitarno društvo bez ikakve alternative. Mada je taj sistem sličan u svim nesrećnim državama, on poslednjih godina u Srbiji, pod naprednjačkom vlašću, dobija zastrašujuće razmere. Malim mestima, u potpunoj tmini i tišini, vladaju ordinarni kriminalci iz svojih nabudženih vila.

Ukoliko nisu formalno na vlasti, njihove naloge bojažljivo sprovode oni koji to jesu. Ako su neposlušni, ovi formalni, biće privedeni na razgovor posle kojeg će biti manji od leblebijinog zrna. Krimosi imaju obavezu da prikupe određeni broj glasova na izborima za Srpsku naprednu stranku. Ako u tome ne uspeju, može neko odgore postaviti pitanje da li zaslužuju da budu na vrhu lokalne piramide moći.

To je Srbija danas, a ovi mehanizmi zla uvežbani su do balčaka, a možda su oni silni izborni ciklusi i služili za treniranje izbornog monstruma. Možete samo zamisliti kako prolaze oni koji im se suprotstavljaju. I budi ti panker u jednoj takvoj sredini!

Sociolozi kažu da bez dinamične provincije nema uspešne zemlje. I predlažu načine kako se provincija može oživeti. Kažu, osim decentralizacije, treba ulagati u kulturu, ali ne onu koja je dominantna na našim prostorima i kojima promiču nabrekli muški bicepsi i ženska silikonska dupeta. Ne ni onu koja petrificira postojeće društvene odnose, poput ikonoslikarstva, zapevavanja Svetom Savi ili gostovanja Matije Bećkovića. Treba, naime, vele oni, ulagati baš u onu kulturu koja se, kao u Grabovčevom romanu, sada nalazi po oronulim stanovima, osećajući veliki, civilizacijski poraz.

Ali, ko će u tu kulturu ulagati? Ovi prebogati žestoki momci koji odlučuju o javnim resursima? Ma hajte, molim vas. Možda njihovi sinovi, koji će naslediti bogatstvo? Veoma teško. Eventualno, kao kod Krleže, možda će to biti treća generacija bogatuna koja će, školujući se negde vani, prepoznati vrednosti urbane kulture. Ali dok oni stasaju, možda će na ovim prostorima izbiti novi rat ili neki novi Vučić, koji će ponovo promućkati vodu tako da neka nova govna isplivaju na površinu. Kako god, mi ćemo tada već biti degažirani na ahiret.