Druki i Diksi 1Foto: Goran Srdanov

Pred kamere su pre neki dan izašli Aleksander Druki iz Alabame i Dijana Hrkalović iz Požarevca, oboje u nezavidnoj situaciji.

Srpskom novinaru Miodragu Zarkoviću dopalo je da u Donjecku razgovara sa američkim dobrovoljcem Drukijem, kojeg je neki đavo terao da ratuje po Ukrajini. To se neslavno završilo. Druki je posle svoja prva tri sata vojevanja kod Harkova pao u ruke donbaske vojske.

Drugi intervju je bivša državna sekretarka MUP-a Dijana Hrkalović zvana Diksi dala bulevarskom Objektivu, gde kao novinar po potrebi radi njen advokat Vlada Đukanović, vedeta vladajuće partije i čovek hiljadu zanata.

Druki i Diksi se ne bi našli u istoj kolumni da mi nešto nije zapalo za oko. Naime, nesretni avanturista sa ratišta dobro zna da ga najverovatnije čeka streljanje, to je i rekao, to mu se videlo u očima, pa se pred kamerom ipak držao sa dozom dostojanstva.

Nesretnoj Hrkalović ne preti streljanje, a sve je dalje i od robije – dobro joj ide sa novim advokatom – pa se držala… nije se ni držala, i da nije bilo stola da se nalakti, sva bi iscurila u bezličnu masu na podu. Jer, kao što je poznato, kičma je mera odstojanja obraza od guzice, pa ko nema kičmu, njemu se lice stropošta do iznutrica.

Druki je paradno izveden pred kamere, opran i začešljan, da ga Zarković rešeta pitanjima: te šta ćete na ratištu, te da li ima nacista u ukrajinskoj vojsci, te je li tako da nigde niste videli ruske zločine…

Amerikanac, kojeg čeka pošteno suđenje pa metak u čelo, pričao je da je naseo na zapadnu propagandu, i da sada vidi drugu stranu priče. Ali je uljudno i jasno rekao da nije video nikakve naciste u ukrajinskoj vojsci, da su Rusi bombardovali sve ukrajinske gradove gde je bio, i da su ga u zarobljeništvu nekoliko puta umlatili.

Sa druge strane, Dijana Hrkalović se u dvosatnoj sapunici slamala i jadala, klela Nebojšu Stefanovića i klevetala koga god treba, citirala Dostojevskog i Bukovskog, zaklinjala se na vernost predsedniku koji kao da joj je „idol“ u kojeg „gleda kao u Sunce“. Kaže, šest meseci u Centralnom zatvoru bilo je dovoljno da spozna njenu jedinu grešku – to što je previše dobra.

Da, drugovi i drugarice, ništa veze sa mafijom, trgovina uticajem, ništa čelična ledi, jedina je greška to što veruje ljudima, previše je dobra, kanda i naivna, pa nije lično i neodložno telefonirala predsedniku da mu kaže kako mu Stefanović radi o glavi. U slepoj odanosti zaboravila je da potkazuje i sada se kaje.

Pomislite, usred ratne klanice, tamo gde su oči zakrvavljene od mržnje i smrti, nekakav američki mediokritet nije spreman da se spusti tako nisko da bi izneo živu glavu. Dočim je žena koja je žarila i palila policijom u Srbiji spremna da padne na nivo amebe da bi se dodvorila i sačuvala privilegije svojoj direktorskoj požarevačkoj familiji.

Na istom poslu – a svaki se posao svede na obožavanje Vođe – odmah su se našli i narečeni tabloid i svi drugi mediji kratkog povoca, i svestrani advokat Đukanović i čitava partija. Svi koji su do juče od Diksi pravili ultimativno zlo, sada su se okrenuli kao što se i suncokreti okreću ka Suncu.

To je spremnost da se gaze leševi u mirnodopskim uslovima, za sitniji ili krupniji ćef. Ili, što bi rekao Bukovski, kojeg Hrkalović izgleda voli: „Postoji nešto u ljudskoj prirodi što je jako sitničavo, jako ogorčeno. Primećujem to dok vozim autoputem. Kad neko pokuša da me prestigne, ja stisnem kočnicu i propustim ga. Ali ljudi se tako ne ponašaju.“

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.