Košarka u matriksu

Finale košarkaške regionalne lige između Zvezde i Partizana završilo se u ponedeljak pred ponoć, koliko je poznato, bez mrtvih. Igralo se tvrdo, u pet utakmica, znojio se parket, na teren su leteli upaljači i flaše, tribine su se praznile, navijačko je mnjenje zapenilo u besu.

Štancala su se polupismena saopštenja koja mediji prenose „u celosti i bez izmena“, tužilo na sudije, podnosile krivične prijave, podgrevalo do tačke ključanja. To da nije bilo mrtvih i ozbiljnije povređenih stvarno mu dođe kao glavna vest.

Tražiti racionalnost u navijanju je kao tražiti čednost u pornićima – prosto, pogrešna adresa. Svi mi navijači znamo da se pokidani živci i aritmije isplate, kao što znamo da ravnodušnima to ne može da se objasni. Eno ih gde opet pozivaju da se „zabrani sport“ i tome slično.

Ipak, ne mogu da se otmem utisku da se igralo u matriksu. I u njemu ima „pravog“ života pod uslovom da u njega verujete, ali to nije razlog što je matrica napravljena.

Smisao ovog matriksa nije bio da se izmeri ko bolje igra košarku, da se podele sreća i tuga među dva tabora navijača, čak ni da se vidi ko će u Evroligu (to je stvar zakulisnih dilova) nego da imperator pruži narodu igara i da se slučajno ne uvredi.

Zamišljam ton-majstora državnog Telekomovog kanala kako drhtavom rukom dodiruje regler, ne bi li što pre reagovao kad Partizanovi navijači počnu da viču „Vučiću, pederu“, što možda nije vrhunac poezije, ali je parola spontano rođena kao izraz bunta.

Reditelj prenosa ima da misli na dva koloseka, kao što svako u Srbiji ima da misli na dva koloseka. Jedan je da gleda svoja posla, ako može, a drugi, važniji, da ne naljuti vlast.

Nekima je dopalo da idu autobusom na mitinge, drugima da po internetu pišu ode vlasti ili glume analitičare na Pinku, a režiji prenosa je, eto, dopalo da motri na kadar i ton da se slučajno ne bi čulo da neko na tribini ne voli Vučića.

Dvojica predsednika klubova, Nebojša Čović i Ostoja Mijailović, nastavili su rektalnu trku ka imperatorovom srcu. U istupima su se prekomerno zahvaljivali državi, sve tužakajući Vučiću one druge. Te koliko su oni para uzeli, te koliko poreza duguju, te nisu pokazali dovoljno ljubavi prema predsedniku.

Vučić je, razume se, na strani naroda pa im je poslao poresku upravu. Kaže, niko ne sme da proćerda narodne pare.

Ako su toliko nevaljali, ako su dodijali imperatoru, zašto im uporno sipa poreske novce da njima preplaćuju ljude koji tapkaju loptu? Zašto ih ne prepusti sudbini tzv. slobodnog tržišta? Zar Estoniji nešto fali što nema vrhunski košarkaški klub?

Na varljivu sreću nas blesavih navijača, to se neće desiti. Stari huligan Vučić, o čijim mladalačkim izgredima i podvizima svedoči jedino on sam, dobro zna da u Srbiji može sve, osim da se Zvezda i Partizan puste niz vodu.

Gde bi se onda omladina regrutovala za partijsko-mafijaške poslove? Ko bi raspaljivao mase tako da iskale bes nad loptanjem umesto tamo gde treba? Koga bi Vučić onda grdio?

Imperator odlično zna da su i najskuplje igre jeftinije od hleba. A možda, samo možda, zna koliko su Partizan i Zvezda veći od njega.