Mi Švajcarci 1Foto: Goran Srdanov

Uzbuđivanje javnosti zbog nemilih scena na utakmici Srbije i Švajcarske dosadno je jer je očekivano. Svi smo znali da će tako biti uprkos časnim pionirskim da neće. Kao što znamo da će tabloidi iscediti i poslednji klik iz publike željne da čita o tobožnjim nedosuđenim penalima i nepravdama koje nam nanosi svet.

Meč je Gardijan nazvao „Game of Cojones“. Hvatanje igrača za međunožje i psovanje majke su utakmicu ogolili kao merenje čiji je veći. Kad se ulog tako digne, onda sa terena ni pobednici ni gubitnici ne odlaze dostojanstveno, mada ovi prvi barem u rezultatu imaju pokriće za doslovno kurčenje.

Od odjeka su mi zato najzanimljiviji oni u Švajcarskoj, koja isto ima nabrijane tabloide, ali ipak ima javnost i snagu da iznedri pravu debatu iz koje, možda, nešto možemo da naučimo.

Svedeno na suštinu, pitanje glasi: da li je Granit Džaka stvarno Švajcarac? Da li taj momak, bez sumnje ključ za uzlet švajcarskog fudbala, stvarno pripada Švajcarskoj i ona njemu? A to je pitanje koje ima posledice po desetine miliona dece gastarbajtera i izbeglica diljem zapadne Evrope, po čitava društva.

Kad su Džaka i Šaćiri – odrasli u Bazelu, baš kao i srpski reprezentativac Veljković – onomad slavili golove gestom dvoglavog orla, ozbiljna štampa u Švajcarskoj se zapitala kako Švajcarac može biti neko ko u trenutku euforije tako otvoreno pokazuje da je Albanac.

Sada se isto pitaju nakon što je Džaka odenuo dres sa prezimenom krvoloka kojeg na Kosovu slave kao junaka, a kojeg je u epsku pesmu stavio srpski masakr nad familijom Jašari. Uzgred, ko veruje u Džakino objašnjenje da je samo hteo da podrži mladog saigrača (koji se isto preziva Jašari), taj neka poruči na nekom sajtu za odrasle uniformu francuske sobarice, da mu autfit bude u skladu sa naivnošću.

Razume se da je Džaka ovde samo primer koji se nametnuo, prvo jer je igrač svetske klase, drugo jer je pojava kosmičkog ega.
Isto pitanje postavili su Nemci kad se Mesut Ozil fotografisao sa turskim sultanom Erdoganom, te bio izložen šitstormu. Ozil je posle rekao da ga slave kao Nemca kad se pobeđuje, a otpisuju kao auslendera kad se gubi. Pri tome, nije uradio ništa čudno za čoveka turskog porekla: znano je da Erdogan dobija veći procenat glasova na biračkim mestima u Nemačkoj nego u Turskoj.

Nerazumevanje je obostrano. Švajcarci ne mogu da shvate zašto se Džaka ne ponaša kao da su mu preci sedam kolena unazad držali farmu krava muzara u podnožju Alpa, a „novi“ Švajcarci, Nemci, Austrijanci itd. ne mogu da shvate zašto im se ne dopušta da budu (i) Albanci, Turci ili Srbi.

Da na tu dilemu nema odgovora vidi se i po usponu desničarskih stranaka u Evropi, po nastanku etničkih geta u predgrađima zapadnih gradova, po pokušajima da se pripadnost umesto putem krvi, tla, jezika ili porekla, definiše pomoću Leitkultur (vodeće, referentne kulturne matrice), ili jezikom briselskih birokrata – zajedničkih vrednosti.

To često izađe na ciničan zahtev da došljaci budu isti kao i starosedeoci, ali da slobodno prave ćevape, kebabe i slušaju afričke ritmove jer to odaje utisak melting pota, šarenila i multikulturalnosti, a to je kul. Džamije, recimo, nisu kul. Niti dvoglavi orlovi bilo koje boje.

Ne umem da vam to opišem, ali odlično razumem i Džaku i Ozila i one koji ih ne razumeju. Gledam svoju kćer, koja je rođena i raste u Nemačkoj, roditelji Hrvatica i Srbin, kako može da bude sve odjednom i nešto iznad toga, ponekad jedno, ponekad drugo, pa iz protesta namerno ne jedno ili ne drugo, i kako je to komplikovano.

Sva je prilika da se u Evropi nikada neće završiti borba za definisanje nacije ili, šire, lepka koji jedno društvo čini društvom. Prosto da čovek pozavidi Amerikancima na kratkoj istoriji, oni su sve radili drukčije. Dobro, prvo su došljaci pobili Indijance, onda je bilo malo jednostavnije.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.